Чопор суперсоничних вукова

Главни ударни комплекс нуклеарних подморница типа „Јасен“ су најновије надзвучне крстареће ракете П-800 „Оникс“ („Јахонт“). Извор: РИА „Новости“.

Главни ударни комплекс нуклеарних подморница типа „Јасен“ су најновије надзвучне крстареће ракете П-800 „Оникс“ („Јахонт“). Извор: РИА „Новости“.

Почиње крупна изградња вишенаменских ударних нуклеарних подморница нове генерације из пројекта 855, класе „Јасен“, које су наоружане надзвучним крстарећим ракетама „Оникс“ („Јахонт“). По акустичким карактеристикама ове подморнице ће конкурисати најновијим америчким нуклеарним подморницама типа „Си волф“, док компјутери ракета „Оникс“ чине да се оне у групи понашају као интелигентни „чопор вукова“ који сам процењује и напада циљ.

Нуклеарна подморница (АПЛ) из пројекта 885 представља квинтесенцију свега онога што је до сада урадио руски војноиндустријски комплекс за више од пола века изградње подморница. Корпус јој је израђен од слабомагнетног челика високе чврстоће. Стога може да зарони на дубину преко 600 метара (конвенционалне подморнице иду максимално до дубине 300 m), што ову подморницу чини практично недостижном за све врсте савременог противподморничког оружја. Њена максимална брзина износи преко 30 чворова (око 60 km/h). Нуклеарна подморница је опремљена израњајућом спасилачком комором која може да прими целу посаду.

Планира се да ће Русија до 2020. добити најмање 10 таквих подморница. У Северодвинску је недавно положен четврти корпус нове подморнице.

По речима руских конструктора, „Јасен“ по својoj бешумности превазилази не само најтишу руску нуклеарну подморницу из пројекта 971 типа „Ајкула“, већ и најновију америчку нуклеарну подморницу „Си волф“ (енг. „Seawolf“ - „морски вук“). Поред тога, за разлику од њих, нови носач ракета ће бити функционалнији захваљујући постојећем наоружању (неколико типова крстарећих ракета и торпеда) и моћи ће да решава шири спектар задатака на мору.

Страшне

Ракете „Оникс“ („Јахонт“) саме одлучују о томе која ће од њих нападати, како и на који циљ. Ракетни „чопор“ самостално распоређује те циљеве, класификује их по важности, одабира тактику напада и план њеног спровођења.

Нуклеарне подморнице „Ајкула“ данас чине основу руске групације мултифункционалних ударних подморница намењених за крстарећа дејства на поморским комуникацијама. Практично су нечујне у океанским дубинама. Оне ефикасно делују против бојних бродова и војних транспорта, једнако су способне да крстарећим ракетама наносе ударе по обалској инфраструктури противника.

Недавно су „Ајкуле“ детектоване у приобаљу САД и Канаде у зони од 200 миља, чиме су изазвале озбиљну узбуну у америчким и канадским војним круговима. Када су открили присуство „гостију“, маршруту њиховог кретања нису могли на крају да отпрате ни једни ни други, што је заправо и изазвало озбиљну забринутост. Јер, на „Ајкули“ се налази 28 крстарећих ракета Х (Kh)-55 „Гранат“ (пандани америчким „Томахавцима“) које су способне да савладају растојање од 3000 km и да на дато место доставе нуклеарне бојеве главе од 200 килотона.

Неповредиве

Главни ударни комплекс „Јасена“ су најновије руске надзвучне крстареће ракете П-800 „Оникс“ (на бази ракете постоје две варијанте за извоз, по свом изгледу апсолутно идентичне: руски „Јахонт“ и руско-индијски „БраМос“, али са знатно редукованим борбеним карактеристикама). Оне се могу лансирати под водом. Имају брзину лета 750 m/s и на себи носе разорну фугасну бојеву главу чија је маса пола тоне. Домет лета им је преко 600 km.

Навигациони систем наводи „Оникс“ („Јахонт“) на циљ, руководећи се подацима одређивања циља који су претходно унети у ракету још пре лансирања. У претходно израчунатој тачки путање (25-80 km) долази до краткотрајног укључења главе за самонавођење ракете, а она прецизно проналази место на коме се циљ налази. Следећи пут глава за самонавођење укључиће се после наглог спуштања до висине 5-15 метара, када до сусрета са противником остаjе још само пар секунди. То је урађено ради тога да противник не би могао да је „заглуши“ радиоелектронским ометњима када открије лансирање ракете. 

„Чопор вукова“

Нуклеарне подморнице из пројекта 885 опремљене су израњајућом спасилачком комором која може да прими целу посаду.

Међутим, велика брзина и глава за индивидуално навођење која је заштићена од радиоелектронског противдејства не чине да „Оникс“ буде суперсавремено оружје. Када се лансира из подморнице, ракета сама проналази циљ. Пошто одреди његове координате, она „чека“ да изађе и последњи „парњак“. Затим, пошто се построје у линију баш као чопор вукова, ракете почињу да „сатерују плен“. Конструктори посебно не рекламирају овај моменат, али управо ракете одлучују о томе која ће од њих нападати, како и на који циљ. Ракетни „чопор“ самостално распоређује те циљеве, класификује их по важности, одабира тактику напада и план њеног спровођења.

Да би се искључиле грешке, у компјутеру ракете су похрањени електронски подаци о свим савременим класама бродова. Ту има и чисто тактичких података, например о типовима бродова. Ракетама то даје могућност да распознају ко се пред њима налази: да ли је то конвој, групе носача авиона или десантна група, а затим да нападају по главним циљевима који су у саставу групе.

Лансирање суперсоничне противбродске ракете П-800 „Оникс“ („Јахонт“).

У компјутеру „Оникса“ постоје и подаци о дејствима против средстава радиоелектронске борбе противника која су способна да успостављањем ометања одводе ракете од циља, као и тактички начини избегавања ватре средстава ПВО. Притом, попут правих вукова у чопору, ракете саме одлучују која од њих је главна, то јест која напада, а којој је додељена улога мамца-провокатора који на себе одвлачи пажњу авијације и противничких система ПВО. Пошто уништи главни (изабрани) циљ, преостале ракете одмах између себе прерасподеле борбене задатке и почињу да разарају остале бродове. Нема брода на свету који може да се извуче од навале „Оникса“. Да, бродски радари ће моћи да уоче њихово лансирање, али даље супротстављање нема сврхе. Брзина и стални маневри изнад мора чине да је пресретање практично немогуће коришћењем средстава ПВО или авијације.

Универзалне

Још једна врлина ракете „Оникс“ састоји се у томе што је она унифицирана и што се може примењивати са различитих носача ракета. Њу у Русији не уграђују само на подморнице, него и на надводне бродове, копнене мобилне платформе – обалске ракетне комплексе „Бастион“. Управо њихово присуство у Сирији данас толико брине Вашингтон. „Оникси“ треба да буду укључени и у састав наоружања ловаца-пресретача из фамилије Су-30МК и најновијих фронтовских бомбардера Су-34. Али најважније је то да је већ на помолу следећа генерација која долази после „Оникса“. То је први борбени надзвучни ракетни комплекс „Циркон“. Испитивања треба да почну већ следеће године.

Росијскаја газета. Сва права задржана.