Градски превоз који лети на таласима

По први пут у последњих 20 година у области руске бродоградње представљен је нов пројекат брзог путничког брода. У питању је хидроглисер (рус. „брод на подводним крилима“) „Комета 120М“, који се гради у бродоградилишту „Вимпел“ у Рибинску. Ова новост је објављена прошлог месеца на Међународном војнопоморском салону у Санкт Петербургу. Појавом оваквих бродова могао би да се оживи путнички и теретни саобраћај између великих градова и многих региона Русије који је готово престао након распада Совјетског Савеза.

Велика земља и њени парадокси

Многи руски градови на Волги нису повезани редовним путничким речним линијама. Још израженији пример је Калињинградска Област која је одсечена од остатка Русије, или Камчатка и Сахалин, а слаба повезаност тих региона са остатком земље директно условљава слабљење њихове привреде. Развојем брзог транспортног система савладало би се огромно пространство и ти региони би се приближили и укључили у привредне токове што би знатно допринело њиховом економском развоју. Једини проблем је у томе што је до недавно у Русији била обустављена производња хидроглисера.

Изгубљено првенство

Русија је не тако давно у свету била међу првима по развоју и изградњи брзих чамаца и бродова. У Нижњем Новгороду налази се конструкторски биро за хидроглисере. Некада су тамо пројектоване и изграђене велике серије пловила која су позната широм земље и света. Први путнички хидроглисер у Совјетском Савезу била је „Ракета 1“ која је предата на коришћење у 1957. – пет година после Швајцарске, која је на том пољу прва, и пет година пре САД.

Касније је дошао „Метеор“ (1959) са капацитетом до 128 путника, затим „Комета“ (1961) са 118 путника и „Восход 2“ (1979) предвиђен за 71 путника. Ови бродови чувеног совјетског конструктора и стручњака за хидроглисере Ростислава Е. Алексејева познати су у целом свету. Набављани су од стране САД, Велике Британије, Италије, Грчке и земаља Блиског Истока.

Наравно, напоредо са комерцијалним грађени су и војни хидроглисери.

Један од последњих пројеката серијске производње у Совјетском Савезу био је комерцијални речни хидроглисер „Полесје“. Производња тих бродова је трајала од 1984. до 1996. Последњи хидроглисери у Русији изграђени су 2000. и 2005. на захтев Кине и они данас плове дуж реке Јангцекјанг. А руским водама крстаре хидроглисери произведени крајем 90-их година прошлог века.

Удобнији од авиона

Генерални директор Централног конструкторског бироа за хидроглисере „Р. Е. Алексејев“ Сергеј Платонов истиче да је нова „Комета 120М“ намењена за превоз до 120 путника и да се производи у две верзије – за речни и за поморски саобраћај. Оне се разликују само по врсти заштите од корозије и по величини крила – код верзије за поморски саобраћај она имају нешто већу површину и већи газ. Брзина брода је до 60 чворова, односно преко 100 km/h. Командни мост „Комете 120М“ подсећа на пилотску кабину најсавременијег авиона. Нови хидроглисер је опремљен системима за бежичну комуникацију и контролу, а удобност путника је већа него у путничким авионима. Према наводима произвођача, брод је исто тако и врло економичан.

Период поврата уложених средстава није дужи од 5 година, а радни век брода је најмање 25 година.

Аналитичар компаније „Rye, Man & Gor Securities“ Андреј Третељников истиче да је сегмент тржишта хидроглисера у Русији данас ограничен на туристичка путовања (пре свега на Санкт Петербург и Сочи). А на међународном тржишту конкуренцију руским произвођачима хидроглисера представља чак и Украјина, док рецимо јапанска компанија „Kawasaki“ данас испоручује бродове тог типа на азијско тржиште. Он је притом изразио сумњу у то да је брод који „лети на таласима“ економичан.

„Морамо имати у виду да су ти бродови развијени за велике брзине и у односу на остале они морају бити мање економични, што се одражава и на цену карте“, додао је Третељников.

„Будућност комерцијалних пројеката у великој мери зависи од подршке државе“, сматра уредник издања „Moscow Defense Brief“ Михаил Барабанов и додаје: „Војни бродови се граде у оквиру владиних програма, а комерцијални у складу са захтевима тржишта. Какво је оно данас? Каква је конкуренција? Колики би био обим саобраћаја? То су питања на која за сада не постоје јасни одговори, тако да је неизвесна и судбина свих пројеката изградње брзих комерцијалних бродова.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.