Амерички живот сибирског магнетоплана

Предвиђено је да се складно кретање воза између Сан Франциска и Лос Анђелеса оствари посредством електромагнетног поља и ваздушног јастука који ће бити образован испод вагона. Извор: AP.

Предвиђено је да се складно кретање воза између Сан Франциска и Лос Анђелеса оствари посредством електромагнетног поља и ваздушног јастука који ће бити образован испод вагона. Извор: AP.

Пројекат вакуумског тунела који треба да повеже Лос Анђелес и Сан Франциско изазвао је велики одјек у медијима. Универзитет у сибирском граду Томску наводи, међутим, да је тај необични подухват америчких инжењера заправо остварење замисли једног томског научника, коју је он теоретски и експериментално развијао још почетком 20. века.

Пројекат „Hyperloop“ – 600 km дуг вакуумски тунел између Лос Анђелеса и Сан Франциска, који је представио амерички милијардер Илон Маск (оснивач компанија „PayPal“, „SpaceX“ и „Tesla Motors“), заснован је на сто година старим радовима руског научника са Томског државног универзитета (ТГУ) Бориса Вејнберга, истичу у прес-служби тог универзитета.

Уколико овај пројекат, упркос могућим еколошким, политичким и финансијским проблемима, ипак буде остварен, биће то фантастичан помак који ће отворити потпуно ново тржиште и пружити до сада невиђене могућности за путнике.

Џошуа Шенк,
„Eno Center for Transportation“

Вејнберг у свом научном раду „Кретање без трења“ („_serbianBeginIgnore_Движение без трения_serbianEndIgnore_“) објављеном 1914. говори о вагонима који се посредством силе електромагнетног поља крећу унутар бакарне цеви без икаквог ослањања на њену површину. Према Вејнберговој замисли, вагони би требало да се крећу по унутрашњости велике бакарне цеви из које је испумпан ваздух и да лебде захваљујући електромагнетима не додирујући зидове цеви. Како објашњавају сарадници универзитета, овај смели пројекат с почетка 20. века није остварен пре свега због огромних трошкова и неких идеја које су тада, технолошки гледано, спадале у категорију научне фантастике.

Вејнберг се две године трудио да према својој замисли у лабораторијским условима направи модел железнице будућности. „У његовим експериментима вагончић масе 10 kg, начињен од гвоздене цеви са точковима напред и позади, кретао се унутар бакарне цеви пречника 32 cm, која је са спојеним крајевима имала облик прстена пречника 6,5 m.

Макета магнетног тунела коју је користио Борис Вејнгерг. На слици је његов студент А. Н. Добровидов. Извор: _serbianBeginIgnore_Томские изобретения_serbianEndIgnore_.
Сибирски магнетоплан у САД

У САД је о Вејнберговом раду „Кретање без трења“ написан велики број чланака, Американци су чак снимили и документарни филм о сибирском „магнетоплану“.

Вагончић је у таквим условима развијао брзину од 6 km/h. Научник је био сигуран да би стварни воз врло лако могао да достигне брзину од 800–1000 km/h када би се направила полазна станица дужине 3 km у виду соленоида“, наводи се у једној од рецензија рада „Кретање без трења“.

За убрзавање и успоравање капсуле у америчком тунелу биће задужени посебни магнетни акцелератори. Предвиђено је да се складно кретање оствари посредством електромагнетног поља и ваздушног јастука који ће бити образован испод вагона. Енергетско снабдевање треба да обезбеде соларни панели који ће бити постављени на кров тунела.



Борис Петрович Вејнберг

Борис Вејнберг (1871-1942) је био професор Томског технолошког института од 1909. до 1924. и први доктор физичких наука у Сибиру. Вејнберг је у Русији створио највећу школу физике чврстог стања и написао уџбенике из физике по којима су се училе многе генерације студената.

Као геофизичар и стручњак за лед учествовао је у стварању „пута живота“ у Лењинград под опсадом, у коме је 1942. и умро.

Према прелиминарним прорачунима, капсула би растојање између две крајње тачке на својој траси требало да уз брзину од 1.220 km/h пређе за само пола сата, а цена једне карте за „воз будућности“ износила би око 20 долара. Трошкови изградње „Hyperloop-а“ процењују се на око 6 милијарди долара.

„Такав подухват сам по себи крије и један велики недостатак, а он се огледа у томе да су људи изузетно неповерљиви према било чему новом, тако да ће бити веома тешко убедити их да први пут седну у такав воз, с обзиром да се свако плаши за своју безбедност“, прокоментарисао је пројекат тунела Иван Ступаченко, извршни уредник руског издања „The RZD Partner International“. Вероватно да је то још један разлог зашто Вејнбергов рад својевремено није добио заслужно признање.

Росијскаја газета. Сва права задржана.