Где и како се граде нуклеарне подморнице у Русији

Од тегљача и баржи до понтона и рибарских бродова – у последњих неколико деценија „Севмаш“ је изградио преко сто бродова за Немачку, Шведску, Норвешку, Холандију. Извор: ИТАР-ТАСС.

Од тегљача и баржи до понтона и рибарских бродова – у последњих неколико деценија „Севмаш“ је изградио преко сто бродова за Немачку, Шведску, Норвешку, Холандију. Извор: ИТАР-ТАСС.

Половина светског нуклеарног оружја скривена је под водом – у силосима нуклеарних подморница које господаре воденим пространствима под којима је преко 70% земаљске кугле. Нуклеарне подморнице, пловила невероватне сложености, гради свега шест земаља у свету: Индија, Кина, Велика Британија, Француска, САД и Русија. Данил Иљченко је имао несвакидашњу прилику да посети бродоградилиште у Северодвинску, где је приступ за већину људи забрањен, и да сазна како настаје подводни нуклеарни штит Русије.

„То је као када се дете води први пут у школу. С једне стране, рекло би се да је већ стасало, а са друге – кроз главу пролази мисао да је то тек почетак“, са узбуђењем говори Николај Семаков који је „одговоран за испоруку“ прве руске подводне крстарице 4. генерације – подморнице „Јуриј Долгоруки“ (пројекат бр. 955 „Бореј“).

У наредним годинама нове подморнице „Севмаша“ ће све чешће крстарити морима и океанима. До 2020. „Севмаш“ намерава да изгради 15 нуклеарних подморница нове генерације – седам „јасена“ и осам „бореја“.

Семаков је начелник одсека за бродоградњу „Северног предузећа за машиноградњу“ („Севмаш“). На својој првој подморници радио је читавих 17 година.

„То је била права провера за читаву нашу индустрију, јер на сваком пројекту ради преко 600 предузећа. Целокупна индустрија! Да ли смо у стању да створимо тако сложено пловило? Пракса је показала да итекако јесмо. Иако се у том процесу наишло на море проблема, и много тога је морало да се дорађује након првих тестова. Али је зато следећа подморница ‘Александар Невски’ завршена за седам година, а ‘Владимир Мономах’ – већ за шест“, истиче Семаков.

Од тегљача и баржи до понтона и рибарских бродова – у последњих неколико деценија „Севмаш“ је изградио преко сто бродова за Немачку, Шведску, Норвешку, Холандију. Развој цивилне бродоградње одржао је на површини и 90-их година практично спасао од пропасти највеће војно бродоградилиште у Русији.

„Изградња подморница је сада својеврстан бизнис. Прошла су времена када су се наши производни проблеми решавали по налогу партије. Данас је важно знати преговарати – и о цени, и о роковима. У складу са тиме се и сналазимо у овим тешким тржишним условима“, објашњава начелница тима за мерења и тестирање Александра Власова – добитница руског националног признања „Инжењер године за 2012.“

Ниво одговорности Власове и њеног тима је огроман. На радним дубинама подморнице млаз воде из центиметарскe шупљине у трупу могао би лако да пресече човека на пола. Није случајно то што се за празничним столом подморничара трећа здравица увек диже „за издржљивост чврстог трупа“.

Подморнице се у ствари не граде – оне се варе. Милиони варова који спајају стотине хиљада делова чине савремену нуклеарну подморницу. Уз сваки вар стоји име његовог мајстора и тај податак се чува током читавог радног века подморнице. И поред тога што се сваки спој затим пажљиво проверава рендгенском и ултразвучном анализом – лична одговорност за било какав пропуст, који би иначе изазвао катастрофу равну чернобиљској, значајно утиче на квалитет рада.

Међутим, постоје врсте заваривачких радова где никакво искуство и мајсторство не помаже. Ту на сцену ступају роботи.

„У таквим случајевима заварени спој достиже савршенство“, са огромним узбуђењем истиче инжењер електронике прве категорије Сергеј Рижков. Стали смо пред округли прозорчић који се налази насред огромног бурета висине 4 спрата и запремине 900 кубних метара. Иза дебелог стакла огромна роботска рука са електронским топом уместо шаке бори се са гомилом гвожђа. Сноп електрона из цеви клизи низ метал и после жутог трага оставља за собом савршен спој.

Из 42. навозног погона „Севмаша“ изашла је прва совјетска нуклеарна подморница „Лењински комсомол“ (1957), а десетак година касније и прва на свету титанијумска нуклеарна подморница „Златна рибица“ (1968), чији је брзински рекорд под водом од 84 km/h и даље непревазиђен. Постепено је у освајању нових граница почео да предњачи 55. погон. У њему је током 80-их развијена серија највећих челичних „грабљивица“ на свету са дужином као два фудбалска терена и висином 9-спратне зграде – то су подморнице пројекта бр. 941 „Акула“ („Ајкула“), иначе уврштене у Гинисову књигу рекорда.

„Посебно треба истаћи да је сва опрема руске производње. Електронски топ производи Научноистраживачки технолошки институт ‘Прогрес’ у граду Ижевску. То је јединствен систем са могућношћу неограниченог кретања у простору. Многи су чули за њега... и многи би волели да га имају, и Американци, Немци, и Јапанци“, са поносом истиче Рижков.

Из огромног бурета је испумпан ваздух до нивоа свемирског вакуума. Управо су такви услови пресудни да би се постигао квалитет заваривања за степен виши. У тој комори се варе спојеви на чвориштима од којих директно зависи нечујност подморнице.

Невидљивост је главно оружје сваке подморнице и на то се своди сав смисао постојања подморничке флоте. Подморница која је у пресудном тренутку откривена убрзо бива уништена, тако да је њена нечујност стална и највећа брига њених пројектаната. Процес заваривања електронским снопом у великој мери решава проблеме.

Међутим, црна као катран „бешумна“ спољашњост само је спољна страна бројних технологија скривених под челичним трупом изузетне чврстине. То су технолошке тајне које омогућавају руским подморницама да се нађу непримећене усред противподморничких војних вежби НАТО-а и да се с времена на време појаве у Мексичком заливу. Или да уз оштро „око“ и осетљиво „ухо“ примете и препознају противника на удаљености од преко 200 km. И на крају крајева, да ставе тачку на бројна питања која брину многе преко океана, на пример: како то да је руски противбродски систем „Оникс“ бољи од америчког „Харпуна“, или како то да руске крстареће ракете имају двоструко већи домет него „Томахавк“.

Руски текст на сајту „Руског репортера“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.