Који су разлози за обнову руског програма усмереног на освајање Месеца?

Сматра се да ће огромне Месечеве резерве хелијума омогућити енергетску револуцију и једном за свагда решити проблем горива у свету. Извор: НАСА.

Сматра се да ће огромне Месечеве резерве хелијума омогућити енергетску револуцију и једном за свагда решити проблем горива у свету. Извор: НАСА.

Након неуспеха са станицом „Фобос-Грунт“, која је ка Марсу лансирана у новембру 2011, Црвена планета се, изгледа, више не посматра као кључни објекат у руским међупланетарним истраживањима. Сада је на дневном реду поново Месец, на којем се, према најавама, планира изградња сталне базе за научно-техничке циљеве. О каквим се то циљевима заправо ради?

Средином октобра је поводом Дана космичке науке у Москви директор Института за космичка истраживања академик Лав Зељони изнео, рекло би се, сензационалну најаву да Федерална космичка агенција РФ („Роскосмос“) намерава да створи сталну базу на Месецу. „Први задатак у остваривању тих планова јесте стварање неке врсте људске испоставе на Месецу. За те потребе је недавно формирана радна група по налогу начелника ‘Роскосмоса’“, рекао је Зељони. Како је он објаснио, задатак радне групе биће обједињавање предлога водећих космичких компанија и институција по питању освајања Месеца.

Занимљиво је то да се Лав Зељони одувек врло критички односио ка томе да се предност даје програмима са људском посадом, с обзиром да је присталица аутоматских система. Другим речима, његова недавна изјава би се могла узети као смерница за то како ће се даље развијати руска међупланетарна истраживања.

Хелијум-3 је изотоп неопходан за контролисану термонуклеарну реакцију коју међународна научна заједница види као решење свих проблема у погледу предстојеће енергетске несташице у свету.

Међутим, главно питање везано за освајање Месеца је и даље отворено. Зашто планирати и спроводити тако финансијски захтевне подухвате око уређивања и насељавања Месеца? На крају крајева, јасно је да тако обиман космички подухват једна земља данас није у стању да изведе. Са друге стране, Американци су покренули, рекло би се, врло амбициозан програм „Сазвежђе“ (енг. „Constellation“) који предвиђа свеобухватна истраживања Месеца, а Европа, Индија и Кина – земље са значајним космичким потенцијалом, за сада не размишљају озбиљно о насељавању Земљиног природног сателита.

Руски представници космичке индустрије ипак истичу оправданост таквог подухвата. „Месец је најзанимљивији објекат да се направи следећи корак и изгради планетарна станица. Тамо постоји све што је потребно (уколико се наравно пронађе вода) да се та станица обезбеди ресурсима неопходним за живот, ракетним горивом, грађевинским материјалом“, истиче начелник управе за стратешко планирање и циљне програме „Роскосмоса“ Јуриј Макаров. 

Али зашто је потребна база на површини Месеца? Као једини озбиљан разлог за сада се наводи експлоатација хелијума-3 са Месеца и његова испорука на Земљу. Реч је о једном од изотопа хелијума који је изузетно погодан као сировина за нуклеарно гориво. 

„Према предвиђањима научника, залихе нафте, гаса и урана на Земљи биће довољне за још око 100 година, тако да је неопходно да се већ сада траже алтернативни извори енергије“, сматра члан Бироа Савета за космос Руске академије наука академик Ерик Галимов. Трошкови међупланетарне испоруке били би знатно мањи од трошкова производње електричне енергије у нуклеарним електранама. Он сматра да би експлоатација хелијума-3 са Месеца „могла да буде остварива већ за 30 година, али би рад на томе морао већ сада да почне“.

Сматра се да ће огромне Месечеве резерве хелијума омогућити енергетску револуцију и једном за свагда решити проблем горива у свету. Теоретски – то је могуће. Међутим, анализа тла, које су на Земљу донеле совјетске станице из серије „Луна“ и амерички бродови из програма „Аполо“, показала је да по земаљским мерилима на Месецу има веома много хелијума – 0,01 грам на тону. Али не постоје никаква хелијумска језера, већ је он врло равномерно распоређен по целом површинском слоју.

Уз претпоставку да је нуклеарна фузија већ постигнута, годишње потребе наше планете за хелијумом данас би износиле око 100 тона. То није пуно – свега неколико летова спејс шатлом, али би за то морале да се прераде милијарде тона Месечевог тла. Поред тога, да би се постигла контролисана термонуклеарна реакција, према тврдњама научника укључених у међународни програм ИТЕР, потребне су десетине година и милијарде долара.

А у међувремену, Кина до краја ове године намерава да на Месец пошаље своју сонду. Проучавајући снимке индијске сонде „Чандрајан“, амерички истраживачи су током 2012. у магматским наслагама на видљивој страни Месеца открили воду. Јапански аутоматски орбитер „Кагуја“, лансиран крајем 2007, по први пут је направио висококвалитетне снимке помрачења Сунца, тј. како оно изгледа са Месеца.

Остају само наде да дуго одлагани програм „Луна-Глоб“, који предвиђа спуштање на Месец и сакупљање узорака тла, неће бити жртвован зарад спектакуларних планова „припитомљавања“ Месеца, који су за сада далеко од остварења.

Росијскаја газета. Сва права задржана.