Од геолошке историје до геополитике Арктика

Најбољи начин да се изађе на крај са неистомишљеницима јесте да се развије реалан модел еволуције Арктичког региона који би објаснио како се он образовао у последњих 150 милиона година. Извор: Росијска газета.

Најбољи начин да се изађе на крај са неистомишљеницима јесте да се развије реалан модел еволуције Арктичког региона који би објаснио како се он образовао у последњих 150 милиона година. Извор: Росијска газета.

Русија је припремила нове аргументе за Комисију УН за границе континенталног шелфа (CLCS) како би доказала своје право да прошири своју територију на велику област Арктичког подводног континенталног прага (шелфа) и на дубоководне делове Северног леденог океана. „Руска реч“ детаљно представља најновије схватање геолошке еволуције Арктика руских научника које подупире претензије наше земље.

Према Конвенцији УН о поморском праву (UNCLOS) из 1982, одређене земље могу да прошире своју приобалну економску зону од 200 миља ако докажу да су узвишења океанског дна (гребени) у области на коју полажу право – повезана са континентом и да су уствари његов продужетак. Међутим, ту постоји ограничење: проширење је могуће највише за додатних 150 миља. Другим речима, уколико докажемо да су Гребен Ломоносова и Гребен Мендељејева на које полажемо право – продужетак континента, можемо да се проширимо за 150 миља дуж оба гребена. Не више од тога. Међутим, код те одредбе постоји изузетак који омогућава да се иде и преко ограничења од укупних 350 миља. Потребно је доказати да Евроазијска континентална плоча залази у океан. У том случају ће Русија моћи да присвоји не само Гребен Ломоносова и Гребен Мендељејева него и Котлину (океански басен) подморничара која се налази између њих, као и део Котлине Макарова. Уколико успемо да убедимо опоненте, а то су првенствено амерички научници, онда можемо да превазиђемо ограничење од 350 миља и да остваримо право на далеко већу површину – од преко милион квадратних километара.

Американци тврде да поменути гребени нису наставак континента, већ да су се сами по себи појавили у океану. На који начин? На пример, тако што се из подводних вулкана изливала магма. У сваком случају би било добро имати податке о саставу геолошког материјала тих гребена ради упоређивања са саставом континенталног тла. Али да би се дошло до тих узорака, потребно је спровести изузетно сложене радове и бушити дно океана и по неколико километара. За сада се нико не решава на тако скупе подухвате. Када је реч о много јефтинијим геолошким и геофизичким истраживањима, такви подаци могу бити различито тумачени, па самим тим и оспоравани.

У таквим околностима најбољи начин да се изађе на крај са неистомишљеницима јесте да се развије реалан модел еволуције Арктичког региона који би објаснио како се он образовао у последњих 150 милиона година. Који блокови коре су одакле стигли у поларну област, где се Земљина литосфера раздвајала, а где су се, насупрот томе, њени делови спајали.

У 2010. је на иницијативу академика Николаја Лавјорова Федерална агенција за експлоатацију земних богатстава („Роснедра“) укључила Руску академију наука у припрему захтева који Русија треба да преда Комисији УН за границе континенталног шелфа (CLCS). У питању је рад на моделу еволуције Арктичког региона. Тај модел показује да је пре 150 милиона година у Земљиној приполарној области постојао континент Арктида, који се налазио између Северноамеричког и Евроазијског континента. Арктида је затим почела да се распада и њен источни део, који је обухватао континенталне блокове Аљаске, Чукотке и Новосибирских острва, одвојио се од канадског пограничног дела и, окрећући се супротно од казаљке на сату, почео је да се приближава Сибиру, са којим се на крају сударио, затворивши Јужно-Ањујски океан. Због тога се на месту некадашњег источног дела Арктиде у периоду од пре 150 до 120 милиона година образовала Канадска котлина.

Ипак, тиме се не завршава прича о распаду Арктиде. Њено „тело“, односно литосфера у њеном средишњем и западном делу почела је да се истеже у меридијалном правцу. Тај процес се наставља све до данас. Као последица такве еволуције, од древне Арктиде је остао само њен средишњи део, који је нека врста моста између Северне Америке и Евроазије. Тај мост се састоји од Гребена Ломоносова, Гребена Мендељејева и гребена Алфа, као и Котлине подморничара и Котлине Макарова које се налазе између њих.

Наш модел се заснива на огромном броју геолошких и геофизичких података до којих се дошло током дугогодишњих истраживања Арктика од стране руских и страних научника. Пре свега, било је неопходно да се схвати механизам који управља кретањем плоча и блокова Земљине коре у арктичком региону. Кључну улогу су у томе имали подаци сеизмичке томографије Земље. На основу њих је и развијен модел еволуције тог региона. Тихоокеанска плоча урања у Земљину мантију (омотач испод коре). Материјал плоче се постепено топи и, када достигне дубину од око 670 километара, наставља да тече хоризонтално ширећи се далеко испод континента. Затим се поново подиже и тече назад према Тихом океану образујући тзв. конвективну ћелију, која попут покретне траке вуче плоче и блокове Земљине коре. На то се заправо и своди сав механизам кретања плоча и блокова.

Mодел геолошке еволуције Арктика служи само у корист Русије, Канаде и Данске, које су у овом случају стратешки савезници. Како ће то прихватити остале земље тешко је рећи. Вероватно да ће се противити, јер тешко да ће пристати да се подела Арктика врши само између поменутих држава.

Због те конвекције је и дошло до одвајања источног сегмента Арктиде од Северноамеричког континента пре 150 милиона година. Али када је он повучен према Сибиру, конвекција није утихла, него је променила смер. Она је почела да растеже Арктиду у меридијалном правцу, што је довело до одвајања Гребена Ломоносова од пограничног дела Баренцовог мора и до образовања, почев од пре 50 милиона година, Евроазијског басена. Услед тих тектонских промена у средишњем делу Северног леденог океана образован је преостали велики део древног континента Арктиде у виду подводног тектонског моста који чине Гребен Ломоносова, Гребен Мендељејева и гребен Алфа, заједно са Котлином подморничара и Котлином Макарова. Тај мост, који се протеже преко Северног пола, повезује крајеве Евроазије и Северне Америке. И то би укратко била научна основа за знатно проширење права на подводни континентални праг (шелф).

Овај модел служи само у корист Русије, Канаде и Данске, које су у овом случају стратешки савезници. Како ће то прихватити остале земље тешко је рећи. Вероватно да ће се противити, јер тешко да ће пристати да се подела Арктика врши само између поменутих држава. У сваком случају, разматрање нашег модела еволуције Арктика је пре свега задатак светске научне заједнице и она треба да дâ коначан суд о томе. У 2014. Русија треба да поднесе захтев Комисији УН за границе континенталног шелфа (CLCS).

Росијскаја газета. Сва права задржана.