Александар Македонски 21. века

Назив „Искандер“ води порекло од арапског имена старогрчког војсковође Александра Македонског. Извор: ИТАР-ТАСС.

Назив „Искандер“ води порекло од арапског имена старогрчког војсковође Александра Македонског. Извор: ИТАР-ТАСС.

Руска војска је добила раскошни поклон - други потпуни комплет ракетне бригаде ОТК „Искандер-М“. Главна врлина „Искандерових“ ракета је то што лете по непредвидљивој путањи; могу да носе и нуклеарне бојеве главе, што Русија планира и да реализује уколико не буде прихваћен предлог Москве о повлачењу нуклеарног наоружања на сопствену територију, што се у првом реду односи на САД, које у Европи држе око двеста нукеларних бомби.

Ових дана је Копнена војска Русије добила раскошни поклон – на полигону Капустин Јар, у свечаној атмосфери, предат им је други потпуни комплет ракетне бригаде оперативно-тактичког комплекса „Искандер-М“.

Други бригадни комплет „Искандера“, како сазнаје аутор ових редова, намењен је за дислокацију у Краснодарском Крају. Први који је овога лета био предат армији отишао је у Биробиџан (главни град Јеврејске Аутономне Области на руском Далеком Истоку) на бојеву службу. Иако се подаци о саставу комплекса „Искандер-М“ званично не објављују, из отворених извора се сазнаје да Државни програм наоружања 2020. садржи задатак за 10 комплетних бригада. Сваке године у јединице треба да ступе по две бригаде. У свакој од њих треба да буде по 12 самоходних лансирних уређаја и парк помоћних возила.

За сада „Искандер“ не постоји ни у једној држави осим Русије. Првобитно је комплекс био намењен за испоруку на Блиски Исток, а није искључено да је био и за Сирију. Због тога и његов назив води порекло од арапског имена старогрчког војсковође Александра Македонског – Искандер. Али, обнављање дипломатских односа Русије и Израела почетком 1990-их и изричита молба Тел Авива да се Дамаску не продају ове ракете одирали су своју улогу.

Ко има „Искандере“

Самостални дивизиони ОТК „Искандер-М“ постоје у Западном и Централном војном округу. Потпуни бригадни комплети за сада постоје само у Источном и Западном војном округу.

Ипак, извозна варијанта овог система постоји. Зове се „Искандер-Е“, а ракете које он носи лете на даљину до 300 km. Међународним споразумима је већи домет забрањен за извоз.

Поред „Искандера-Е“ постоје још „Искандер-М“ и „Искандер-К“. Оперативно-тактички комплекс са словом „М“ има балистичке ракете које лете на даљину до 500 km. Већи домет забрањен је Споразумом о ракетама средњег и малог домета (РСМД). И како кажу стручњаци, ако он буде укинут, ракете ће полетети даље. Варијанта „Искандера“ са словом „К“ у свом корпусу носи две надзвучне крстареће ракете које је крајње тешко открити системима ПРО и ПВО.

Али, главна врлина „Искандерових“ ракета, како балистичких тако и крстарећих, састоји се у томе што оне лете по непредвидљивој путањи. Ракета из комплекса „М“ креће као балистичка, затим у некој етапи путање лети према циљу као крстарећа, да би се опет подигла на балистичку путању и јурила надзвучном брзином према задатом циљу. Исте такве карактеристике има и „Искандерова“ крстарећа ракета. Осим тога, њихове бојеве главе могу бити фугасне и парчадно-фугасне. Поред свега осталог, „Искандерове“ ракете имају и „специјалну муницију“. У преводу на обични језик, то је – нуклеарна бојева глава.

Данас те нуклеарне бојеве главе нису постављене на ракете – оне се налазе у централним складиштима Министарства одбране. Али, уколико не буде прихваћен предлог руског руководства о повлачењу читавог нуклеарног наоружања на сопствену територију, што се у првом реду односи на САД, које у Европи држе око двеста нуклеарних бомби В61, онда неће бити искључено да ће се на „Искандерима“ или у околини места њиховог дислоцирања појавити „специјална муниција“.

Истовремено у бригадни састав оперативно-тактичког комплекса (ОТК) „Искандер-М“, као и „Искандер-К“, нису укључени неки озбиљнији системи за извиђање. Зашто? Како кажу ракеташи, комплекс је намењен за извршавање задатака надређене команде самосталне армије или војног округа. Он дејствује у њиховoм интересу и управо од њих треба да добије координате циљева и команду за дејство. А командант располаже подацима који долазе са сателита, са авиона за удаљено радио-локационо извиђање и навођење, од беспилотних летелица, од извиђача из јединица… На овом нивоу се ствара јединствени протокол информационо-техничке компатибилности, који подразумева јединствену номенклатуру, формат и алгоритам пријема и преношења информација, што се не односи само на борбене системе копнене војске, него и на друге родове.

Са стварањем таквог јединственот протокола за сада има одређених проблема. Ипак, како тврди начелник Ракетних јединица и артиљерије Копнене војске, генерал-мајор Михаил Матвејевски, његови потчињени све више користе сва средства за извиђање која се налазе у њиховој надлежности. Уз традиционалне системе додате су и беспилотне летелице које омогућују да се у реалном времену са неопходном прецизношћу за РВиА (Ракетне јединице и артиљерију) откривају објекти противничких групација и обезбеђују корекција ватре и наношење удара. „То нису теоретска истраживања“, тврди генерал, „већ у пракси остварене реалне извиђачко-ватрене и извиђачко-ударне контуре које су прошле проверу на Лужском полигону током заједничке стратешке вежбе са Белорусијом „Запад-2013“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.