Необични тенкови Русије: „Вездеход“ Пороховшчикова

Александар Пороховшчиков је од детињства испољавао интересовање за изуме и проналазаштво, а поред „Вездехода“ бавио се и проналазаштвом авиона: један од његових модела моноплана био је показан је 1909. и добио похвале од Н. Ј. Жуковског, а изумео је и извиђачки авион „Би-Кок“ са дуплим трупом који је направљен 1914, када је прошао и тестирања, затим је 1917. направљен школски авион двосед П- 4, а у периоду од 1920. до 1923. израђени су П-4 бис, П-4 2бис, П-5 и П-5 бис. Они су почели серијски да се производе, а многи совјетские пилотски асови, хероји Великог отаџбинског рата, пролазили су обуку управо на тим авионима.

Августа 1914. Пороховшчиков се са пројектом свог новог проналаска обраћа Посебном комитету при Штабу Врховне главне команде, а у јануару доставља детаљне нацрте за ову машину. 15. јануара добија дозволу за израду експерименталног обрасца. Додељују му потребна средства, опрему, 25 војника-мајстора и преко 20 квалификованих радника, тако да он 1. фебруара почиње са израдом експерименталног обрасца. За надзорника радова је био постављен војни инжењер, пуковник Поклевски-Козело.

По замисли изумитеља, конструкција „Вездехода“ била је врло необична. Корпус је био аеродинамичан, планирано је да буде херметичан да би могао да се креће по води, са лежиштем уводника ваздуха испред и са вишеслојним оклопом који су чинила два челична листа, од којих је један био цементиран и са уметком од пресоване морске траве између њих.

Оклоп је такође био изум Пороховшчикова, човека који је ишао испред свог времена. Треба напоменути да су се тенкови са двослојним оклопом појавили тек у другој половини прошлог века. При гађању са раздаљине од 50 метара подносио је поготке зрна из пушке и из митраљеза. Заварени костур ослањао се на једногусенични погонски уређај, чија је гусеница била намакнута на четири цилиндра, задњи цилиндар је био водећи и покретао га је мотор од 10 коњских снага преко карданског вратила и трансмисије. Борбена маса била му је четири тоне.

Да би се избегло спадање гусеница, на цилиндрима су били прорезани жлебови, али са могућим уздужним проклизавањем проблем ипак није био коначно решен. Окретање возила обављало се помоћу два обртна точка, смештена са стране. По чврстом земљишту возило се кретало на задњем цилиндру и на бочним точковима, а по растреситом терену требало је да належе на широку гусеничну траку. По мишљењу изумитеља, приликом кретања по растреситом земљишту, требало је да обртни точкови имају улогу кормила, попут авионског крила, али су у пракси они само ометали кретање, јер овде закони кретања по ваздуху које је Пороховшчиков одлично познавао никако нису одговарали – покушај заокрета доводио је до неминовног квара.

18. маја „Вездеход“ је изашао на тестирање вожње по чврстом земљишту. Током испитивања показао је солидну брзину при гусеничном кретању за та времена, 25 km/h. Прелазак на кретање точковима се при томе није вршио. Тада на „Вездеходу“ још нису били постављени ротирајући торањ и наоружање. Према плану, наоружање је требало да се састоји од једног митраљеза „Максим“ калибра 7,62 mm. Званична демонстрација била је заказана за 20. јул у кругу пука, где је возило већ показало већу брзину, али нажалост то је био његов једини плус. Возило није оправдало очекивања творца. Било је послато на дораду, током које му није пошло за руком исправљање свих примећених недостатака. Последња тестирања била су извршена 26. децембра 1916.

Било је још увек доста недостатака и недовршености у представљеном обрасцу. Највећи недостатак био је механизам за скретање, његова лоша функционалност, јер је возач морао ручно да окреће возило, помоћу полуге. Конструкција каросерије била је оцењена као незадовољавајућа: није успело да буде херметичка због специфичности каросерије. Смештање посаде унутар возила било је крајње неудобно, због веома малог простора. Одлучено је да се од даљих радова на овом возилу одустане.

Војни ресор је Пороховшчикова обавезао да врати новац који је издвојен за израду возила, а сȃм образац да пошаље у Главну војно-техничку управу (ГВТУ).

Таква је историја израде првог тенка на свету, па макар и неуспешног, који није уведен у наоружање. Ипак, он је ударио темељ руској и совјетској изградњи тенкова, исто као што је војни брод Петра Великог означио почетак моћне руске флоте. После њега ће уследити много пројеката, успешних и неуспешних, и сваки од њих ће имати своју историју.

Руски текст на порталу „Военное обозрение“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.