Живот и прикљученија „Бурана“, космичког авиона

Руски вишекратни космички брод „Буран“ могао је да лети у орбити 30 дана. Извор: ИТАР-ТАСС.

Руски вишекратни космички брод „Буран“ могао је да лети у орбити 30 дана. Извор: ИТАР-ТАСС.

Пре 25 година у орбиту је на супертешком носачу „Енергија“ први и последњи пут упућен многократни теретни космички брод „Буран“. Совјетски „космички авион“ био је колекција стотина револуционарних технолошких решења. Шта је постигао систем „Енергија-Буран“ и има ли данас неку перспективу?

У оквиру припреме за пројектовање вишекратног транспортног космичког брода (МТКК) „Буран“ („снежна олуја“ на руском), извршене 1970-их, формулисана су четири основна проблема која је овај брод требало да реши. Три су била искључиво војног карактера, што је значило да је „Буран“ пројектован пре свега као војни систем, а могућа цивилна примена му је била „додатни задатак“.

За такав приступ су постојале све основе, и спољне, али и унутрашње, тј. везане за сам индустријски сегмент. „Буран“ је био симетричан одговор на пројектовање „Шатла“ у САД, које је схваћено као још један корак Вашингтона у правцу милитаризације космоса. Не може се рећи да се радило о некаквој параноји Кремља, јер је заиста било планирано да се „шатлови“ користе и у војне сврхе.

„Буран“ је био први космички брод који је могао да лети и атерира у аутоматском режиму.

Међутим, услови за развој инфраструктуре цивилне пилотиране космонаутике знатно су се разликовали у СССР-у и САД. Америка је рециклирала остатке програма „Аполо“, тј. станицу „Скајлаб“, и више није поседовала никакве техничке системе за човеков орбитални лет. Пројекат вишекратног „космичког авиона“ за њу је представљао обнављање цивилне космонаутике са могућношћу војне примене. Совјетски Савез је у том тренутку већ поседовао системе за орбиталне летове, и ти системи уз извесне дораде још увек лете у космос. То су ракете-носачи „Сојуз“, пилотирани космички бродови „Сојуз“ и аутоматски теретњаци „Прогрес“. Ослањајући се на те технологије могао се слободно планирати и додатни рутински цивилни задатак „Бурана“, с тим што су војни задаци имали приоритет. Американци то себи нису могли приуштити, јер су били принуђени да лете у орбиту у „шатловима“.

У којој мери је то било остварљиво и удобно? Довољно је сетити се да међународне посаде и даље лете на Међународну космичку станицу (МКС) на руским бродовима типа „Сојуз“. Наш домаћи систем транспорта се, дакле, показао као бољи од америчког.

„Буран“ као огледало научнотехничке револуције

Да ли је „Буран“ био фантастичан продор у технологији, сахрањен под рушевинама совјетске империје? Или је, као што неки сматрају, био закаснели представник огранка космонаутике који је водио у ћорсокак? Да би се одговорило на то питање треба се сетити да у центру пажње није био сам „Буран“, него систем „Енергија-Буран“. Носач „Бурана“ је, за разлику од система лансирања америчког „Шатла“, био самосталан пројекат који је можда имао још већи значај.

У БРОЈКАМА

Супертешки носач „Енергија“ створен је са циљем да реши читаву класу задатака, између осталог и да буде носач „космичког авиона“. Он је могао да изнесе на ниску орбиту око 100 тона корисног терета. Перспективнија и моћнија верзија „Вулкан“ је према пројекту требало да износи 200 тона.

Све у свему, „Енергија“ је летела два пута. Лет са „Бураном“ био јој је други по реду. У првом лету, маја 1987, требало је да изнесе у орбиту загонетни апарат „Пољус“ („Скиф-ДМ“), масивну макету будуће борбене космичке станице „Скиф“ тешке 77 тона. Нажалост, покушај није био успешан. Због грешке у подешавању комутационе схеме апарат се срушио у Тихи океан. Друго питање су тешкоће усклађивања задатака са могућностима „Енергије“, јер у то време Совјетски Савез још није имао тако много тешких орбиталних апарата, али је њихово стварање било омогућено самим тим што је постојао носач.

Сам „Буран“ је имао читав низ јединствених технологија и решења. Колико је вредео само систем аутоматског атерирања! Али, он је у целом склопу по важности изгледао као споредан, или у најбољем случају као равноправан елемент.

Вишекратни теретни космички брод  „Буран“  на леђима супертешког  носача  „Енергија“ (1988). Извор: РИА „Новости“.

Поред тога, за „Енергију“ је у будућности био планиран велики број врло занимљивих задатака, и војних и цивилних. У плану је било да она носи тешке сателитске платформе и апарате предвиђене за далеки космос. Тим плановима, међутим, није било суђено да се реализују, и пројекат „Енергија-Буран“ је остао усамљен као „бели слон“ из будућности која никада није наступила.

Копија или оригинал?

Постоји мишљење да је „Буран“ био копија америчког „Шатла“. Конструктори „Бурана“ и његов главни творац Глеб Лозино-Лозински никада нису скривали да су многа решења за склопове преузели од Американаца. Штавише, и сама формулација задатака постављеног пројектантима садржала је читав низ захтева „да буде као код Американаца“. Према томе, спољна сличност са „Шатлом“ је сасвим очекивана, али се сличности ту завршавају. Бродови су се по много чему битно разликовали. На пример, није било изводљиво да се у планирани лимит корисног терета сместе главни мотори, тако да је „Буран“ летео без њих.

Међутим, његов интегрисани моторни склоп омогућавао му је да уђе у орбиту и да је прилично често мења. Конструисање тежих носача требало је да обезбеди реализацију комплексног пројекта „космичког авиона“. У првим скицираним варијантама он је имао масу од 120 тона, а максимална полетна маса „Бурана“ који је летео у космос била је смањена и износила је 105 тона, јер је требало да се уклопи у ограничења „Енергије“ (у свом првом лету „Буран“ је био тежак 79 тона). Различите су биле и могућности. „Шатл“ се спуштао ручно, а „Буран“ је имао систем потпуно аутоматског атерирања. Поред тога, „Буран“ је могао да враћа са орбите на Земљу 20 тона корисног терета, а „Шатл“ само 14. Што се тиче технологија и материјала, ту је неумесно говорити о копирању од Американаца. Совјетски војнокосмички „хајтек“ је у јеку свога најинтензивнијег деловања избацио читав низ изузетних решења, између осталог и у погледу нових материјала. Совјетски инжењери јесу ишли трагом Американаца, али су успели да створе преко 600 потпуно нових технологија.

„Буран“ и „Шатл“: упоредне карактеристике

Руски вишекратни космички брод „Буран“ могао је да лети у орбити 30 дана, а амерички „Шатл“ само 15. Могао је да понесе 30 тона терета („Шатл“ 24 тоне) и 10 чланова посаде, од чега 7 астронаута. Припрема за лансирање на „Бајконуру“ трајала је свега 15 дана, док је за лансирање „Шатла“ у бази „Кејп Канаверал“ било потребно месец дана. Међутим, најважнија разлика од америчког система састојала се у томе што је совјетски брод могао да лети и атерира у аутоматском режиму, што је бриљантно демонстрирано 15. новембра 1988.

Поред тога, систем „Спејс-Шатл“ је имао ракетни резервоар за гориво и два потисника на чврсто гориво, тако да се није могао користити за изношење у орбиту било каквих других космичких апарата осим „шатлова“, а они нису имали могућност да неколико пута атерирају, јер су могли да се спусте само са искљученим моторима. Совјетска схема са применом супертешке ракете-носача „Енергија“ од самог почетка је замишљена као универзална. Она је омогућавала да се у орбиту шаљу све врсте космичких бродова и терета са масом до 100 тона, а брод „Буран“ је могао покренути и сопствене моторе за управљање током смањења висине и спуштања у аутоматском режиму.

Стварање система „Енергија-Буран“ био је одговор СССР-а на амерички вишекратни космички систем. Програм је трајао 18 година. Укупни трошкови су износили 16,5 милијарди совјетских рубаља (око 32,6 милијарди данашњих долара).

„Буран“ данас и сутра

Изгледа да су вишекратни космички системи, како пилотирани тако и беспилотни, прошли етапу у којој идеја „космичког авиона“ није имала праву алтернативу. Данашњи пројекти вишекратних система, и амерички и руски, по склапању делова не разликују се од „Сојуза“, само што су већи, а у перспективи треба да имају моторе за атерирање и довољно добру заштиту да би се без оштећења могли враћати из орбите и поново летети у космос. На садашњем нивоу технолошког развоја то су још увек незграпни „орбитални авиони“ којима је тешко управљати приликом уласка у атмосферу.

Какве су у вези са тим перспективе система „Енергија-Буран“? Њега сада није могуће технолошки обновити, јер кооперација у суштински битним сегментима која је била створена 1980-их практично више не постоји. Садашња Русија не може да направи оно што је Совјетски Савез успео уз велике напоре. Уосталом, то више није ни потребно, јер је космонаутика кренула другим путем.

„Енергија“, супертешка ракета-носач „Бурана“, могла је да изнесе у космос 100 тона терета.

Ипак, до данашњег дана су сачувани споменици епохе руског „космичког авиона“. Познати „Буран“ из московског парка „Горки“ само је једна од макета у природној величини која је коришћена за испробавање ваздушног транспорта совјетског вишекратног космичког брода. Постојали су, међутим, и прави бродови. Историјски „Буран“ који је боравио у космосу уништен је у мају 2002. у Казахстану, када се на 112. платформи космодрома „Бајконур“ обрушио кров монтажног система за тестирање. Остаци тог „Бурана“, као и остаци примерка ракете-носача „Енергија“ који се тамо налазио, подељени су као сувернири, а према неким подацима поједини његови склопови (између осталог и макете мотора РД-0120) продати су Кини. У музеју космодрома „Бајконур“ стоји други примерак. И он је, као и први (који је летео), данас власништво Казахстана. Још два примерка (четврти и пети) била су у почетној фази израде. Један део њихове конструкције расклопљен је 1990-их у Тушину, а други део се још увек тамо налази.

Трећи примерак није био довршен и дуго се налазио у Тушину, све док 2011. није превезен на територију Института за аеро-наутику „Громов“ у Жуковском поред Москве, са циљем да се рестаурира и касније прикаже на авио-космичкој изложби МАКС у околини Москве. То је у суштини последња могућност да се од правог космичког брода направи споменик непоновљиво лепом пројекту „Буран“.

Руски текст на сајту РИА „Новости“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.