Џепни митраљез и друга ремек-дела Игора Стечкина

Фотографија из слободних извора.

Фотографија из слободних извора.

Поводом годишњице смрти Игора Стечкина, генијалног совјетског и руског конструктора оружја, Russia Beyond подсећа на неке од његових најбољих пројеката: џепни митраљез, преносни топ, полицијски „Кобалт“ и аутомар „Абакан“.

Џепни митраљез

Игор Јаковлевич Стечкин (1922-2001), чувени совјетски и руски конструктор стрељачког оружја, носилац Стаљинове награде (1952) и носилац Ордена Црвене радничке заставе. Заслужни конструктор Руске Федерације (1992). Радио је од 1948. у конструкторском бироу стрељачког оружја у Тули. Укупно конструктор има преко 60 пројеката и више од 50 проналазака. Преминуо је 28. новембра 2001.

Најпознатије чедо овог оружара из Туле је аутоматски пиштољ Стечкина, АПС. Направљен је 1949. и уведен у наоружање Совјетске армије. Добијали су га официри, водиници и војници, посаде борбених возила, они којима по службеној дужности не следује аутомат или карабин. Пиштољ Макарова који је тада већ постојао, очигледно није био довољан за самоодбрану у борби. Ипак, армија је током 1960-их одустала од АПС. Масивни кундак-футрола („кубура-кундак“) није био згодан за војнике, уз пиштољ су ишла четири пуна оквира са 20 метака у сваком, што је још више отежавало његово ношење. Рукохват који је готово управан у односу на цев захтевао је привикавање и није био нарочито погодан за насумично гађање. Утврђивач оквира који се налазио с доње стране рукохвата успоравао је поновно пуњење пиштоља.

Истовремено, Стечкинов пиштољ који се одликовао слабим трзајем, добром густином гађања и великом ватреном моћи, допао се припадницима специјалних јединица. Овим пиштољем су наоружани снајперисти, пошто је због мањих димензија погоднији за блиску борбу и самоодбрану од скраћеног расклопивог аутомата АКСУ. Пиштоље Стечкина имали су у својим борбеним летовима и руски пилоти у Чеченији. Бешумну верзију АПС користе ОМОН, Специјални одред за брза дејства (СОБР), јединице специјалне намене унутрашње војске, као и Главна обавештајна управа (ГРУ), Федерална служба безбедности (ФСБ) и Федерална служба обезбеђења (ФСО).

„Спецназ“ веома цени пиштољ Стечкина због његове прецизности и ватрене моћи, поузданости и могућности рафалне паљбе. Полиција га цени због одсуства рикошета и због тога што метак не прострељује (не пробија противника), што у сваком случају није неважно када се он користи у затвореном простору или на местима где има доста људи.

Преносни топ

Фотографија из слободних извора.
 

Радећи цео живот у Конструкторском бироу (КБ) спортског и стрељачког оружја, Стечкин се бавио и пројектовањем још упечатљивих направа, као што је например ракета „Удар-М“ за противтенковски комплекс „Конкурс“.

Након што се у оклопној техници појавила динамичка заштита која разбија кумулативни млаз зрна при полетању, бојева глава „Удара“ је постала тандемска: припремно пуњење скида заштиту циља, а основно пробија и прогорева оклопну заштиту дебљине до 800 милиметара, што прави локални пакао унутар оклопног возила.

Другу карактеристику ракете из Туле чине аеродинамичне површине (кормила): њима не управља компримовани гас сакупљен у корпусу, већ упадна, долазећа ваздушна струја, због чега се на врху ракете налази усисник ваздуха.

Полицијски „Кобалт“

Фотографија из слободних извора.
 

Конструктори Стечкин и Аврамов су 1992. по наруџбини Министарства унутрашњих послова (МВД) пројектовали револвер уз службени пиштољ ПМ калибра 9 mm. Када је престала производња „Нагана“, у Русији се нису производили револвери, без обзира на њихове очигледне предности у односу на пиштоље.

Револвер омогућава да се моментално отвори ватра у критичној ситуацији, док пиштољ треба откочити и убацити метак. Револвери не могу да затаје због заглављивања метка или неког застоја у раду аутоматике. До извесних компликација дошло је због тога што се код „Кобалта“ користио пиштољски метак без прстена, који је потребан за фиксирање метка и извлачење чауре. Проблем је решен коришћењем шаржера.

Игор Стечкин је заједно са осталим познатим оружарима из Туле, Ижевска и Коврова учествовао у конкурсу који је Министарство одбране организовало за пројекат нове аутоматске пушке са бољим показатељима густине и прецизности гађања (пројекат „Абакан“).

Аутомат „Абакан“

Фотографија из слободних извора.
 

Стечкин је предложио аутомат шеме „bullpup“, по којој је механизам за окидање премештен напред и налази се испред сандука и ударног механизма. Оружје користи метке за аутоматску пушку АК-74 калибра 5,45 mm, способно је за јединачну паљбу, кратким рафалима од по два метка и рафалну. Занимљиво је да дугме за мењање начина паљбе има исти положај за јединачну и рафалну паљбу, а избор начина паљбе постиже се степеном притиска на окидач. Стечкинов пројекат је током тестирања показао један од најбољих резултата, али је у финалу ипак победио пројекат Генадија Никонова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

This website uses cookies. Click here to find out more.

Accept cookies