Џепни митраљез и друга ремек-дела Игора Стечкина

Џепни митраљез

Најпознатије чедо овог оружара из Туле је аутоматски пиштољ Стечкина, АПС. Направљен је 1949. и уведен у наоружање Совјетске армије. Добијали су га официри, водиници и војници, посаде борбених возила, они којима по службеној дужности не следује аутомат или карабин. Пиштољ Макарова који је тада већ постојао, очигледно није био довољан за самоодбрану у борби. Ипак, армија је током 1960-их одустала од АПС. Масивни кундак-футрола („кубура-кундак“) није био згодан за војнике, уз пиштољ су ишла четири пуна оквира са 20 метака у сваком, што је још више отежавало његово ношење. Рукохват који је готово управан у односу на цев захтевао је привикавање и није био нарочито погодан за насумично гађање. Утврђивач оквира који се налазио с доње стране рукохвата успоравао је поновно пуњење пиштоља.

Истовремено, Стечкинов пиштољ који се одликовао слабим трзајем, добром густином гађања и великом ватреном моћи, допао се припадницима специјалних јединица. Овим пиштољем су наоружани снајперисти, пошто је због мањих димензија погоднији за блиску борбу и самоодбрану од скраћеног расклопивог аутомата АКСУ. Пиштоље Стечкина имали су у својим борбеним летовима и руски пилоти у Чеченији. Бешумну верзију АПС користе ОМОН, Специјални одред за брза дејства (СОБР), јединице специјалне намене унутрашње војске, као и Главна обавештајна управа (ГРУ), Федерална служба безбедности (ФСБ) и Федерална служба обезбеђења (ФСО).

„Спецназ“ веома цени пиштољ Стечкина због његове прецизности и ватрене моћи, поузданости и могућности рафалне паљбе. Полиција га цени због одсуства рикошета и због тога што метак не прострељује (не пробија противника), што у сваком случају није неважно када се он користи у затвореном простору или на местима где има доста људи.

Преносни топ

Радећи цео живот у Конструкторском бироу (КБ) спортског и стрељачког оружја, Стечкин се бавио и пројектовањем још упечатљивих направа, као што је например ракета „Удар-М“ за противтенковски комплекс „Конкурс“.

Након што се у оклопној техници појавила динамичка заштита која разбија кумулативни млаз зрна при полетању, бојева глава „Удара“ је постала тандемска: припремно пуњење скида заштиту циља, а основно пробија и прогорева оклопну заштиту дебљине до 800 милиметара, што прави локални пакао унутар оклопног возила.

Другу карактеристику ракете из Туле чине аеродинамичне површине (кормила): њима не управља компримовани гас сакупљен у корпусу, већ упадна, долазећа ваздушна струја, због чега се на врху ракете налази усисник ваздуха.

Полицијски „Кобалт“

Конструктори Стечкин и Аврамов су 1992. по наруџбини Министарства унутрашњих послова (МВД) пројектовали револвер уз службени пиштољ ПМ калибра 9 mm. Када је престала производња „Нагана“, у Русији се нису производили револвери, без обзира на њихове очигледне предности у односу на пиштоље.

Револвер омогућава да се моментално отвори ватра у критичној ситуацији, док пиштољ треба откочити и убацити метак. Револвери не могу да затаје због заглављивања метка или неког застоја у раду аутоматике. До извесних компликација дошло је због тога што се код „Кобалта“ користио пиштољски метак без прстена, који је потребан за фиксирање метка и извлачење чауре. Проблем је решен коришћењем шаржера.

Игор Стечкин је заједно са осталим познатим оружарима из Туле, Ижевска и Коврова учествовао у конкурсу који је Министарство одбране организовало за пројекат нове аутоматске пушке са бољим показатељима густине и прецизности гађања (пројекат „Абакан“).

Аутомат „Абакан“

Стечкин је предложио аутомат шеме „bullpup“, по којој је механизам за окидање премештен напред и налази се испред сандука и ударног механизма. Оружје користи метке за аутоматску пушку АК-74 калибра 5,45 mm, способно је за јединачну паљбу, кратким рафалима од по два метка и рафалну. Занимљиво је да дугме за мењање начина паљбе има исти положај за јединачну и рафалну паљбу, а избор начина паљбе постиже се степеном притиска на окидач. Стечкинов пројекат је током тестирања показао један од најбољих резултата, али је у финалу ипак победио пројекат Генадија Никонова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.