Необични тенкови Русије и СССР-а: „Цар-тeнк“ капетана Лебеденка

Као што знамо, Први светски рат је после кратке маневарске етапе прешао у фазу позиционог рата, познатију као „рововски рат“.

Било је практично немогуће да се тадашњим традиционалним методама пробије дубоко ешалонирана одбрана противника, тј. масовним артиљеријским ударима после којих следи пробијање линије одбране пешадијом и коњицом, јер то се неминовно завршавало огромним губицима живе силе, уз незнатне успехе. Чак ни после дуготрајне артиљеријске ватре није се постизало неутралисање добро утврђених и маскираних ватрених тачака противника. За решавање таквог задатка било је потребно ново оружје и нови начини његове примене. По мишљењу тадашњих стручњака, такво оружје је требало да буде самоходно транспортно средство са моћним оружјем, добрим оклопом и високом проходношћу. Армији је био потребан позициони тенк који је моћан и способан да руши одбрамбене објекте и сеје панику у непријатељским редовима. Једно од таквих „оклопних чудовишта“ требало је да постане тенк-точкаш Николаја Н. Лебеденка. Познатији као „Мастодонт“, „Нетопир“ („Шишмиш“), „Цар–тенк“.

Борбено возило овог инжењера с правом се може назвати првим тенком на точковима у свету. Н. Лебеденко је пројекат овог возила почео да ствара још од почетка рата. Док је служио на Кавказу, имао је прилике да види како таљиге са високим точковима које су имали локални сељаци лако савлађују рупе и јаруге и вероватно му је тако пала на памет идеја да се направи возило са гигантским точковима. Ради реализације свог амбициозног, истовремено и авантуристичког пројекта, он је на своју страну привукао инжењере Б. Стечкина, а касније и А. Микулина, убедивши их да ће неколико таквих возила у току једне ноћи без муке пробити немачку одбрану на читавом фронту и на тај начин помоћи Русији да поставити победоносну тачку у овом рату.

Графикон: Први светски рат: борбена техника

Изглед ове машине подсећао је на огромни лафет, са огромним точковима пречника девет метара. Окретање се изводило помоћу задњих водећих колица (платформе), на којима се налазио точак пречника 1,5 m. Тело тенка је имало облик крста када се гледа спреда, а у бочним спонсонима су по једним подацима били смештени топови калибра 37 mm, а по другим – калибра 76,2 mm, док су доле и на врху биле митраљеске куполе у којима је требало да буде 4-5 митраљеза „Максим“. Према првобитном пројекту оклоп је требало да буде дебео 7 mm, купола – 8 mm. Предвиђена брзина – до 17 km/h (према неким изворима предвиђена брзина је била 4 km/h). Маса тенка била је 40 тона. Возило је требало да покрећу два мотора „Maybach“, снаге 240 коњских снага, сваки са 2500 обртаја у минуту, скинута са обореног немачког „Цепелина“. Дужина – 17,8 метара. Ширина – 12 метара. Висина – 9 метара. Изгледало је да возило са таквим техничким карактеристикама може без нарочитих напора да савлада вертикалне препреке или ров.

Необични тенкови Русије и СССР-а: „Вездеход“ Пороховшчикова
Сматра се да је 15. септембар 1916. први дан када су тенкови примењени у борби. Наравно, они се нису појавили преко ноћи. Представљамо први покушај на свету да се конструише борбено теретно возило са гусеницом, „Вездеход“ Александра Александровича Пороховшчикова (1893–1942) и историју његовог тестирања у Русији током 1914.

Пошто је унапред направио крупни модел будућег возила и пошто је обезбедио подршку утицајних лица, Н. Лебеденко се изборио за аудијенцију код Николаја II. Модел је на цара произвео неизбрисиви утисак док је лако савладавао препреке које су представљале књиге поређане по поду. Цар је „играчку“ оставио себи, а заузврат је наредио да се отвори рачун за финансирање пројекта.

Н. Лебеденко је из истих стопа приступио изради ове машине. Погонски точкови су били склапани на подручју Дмитрова, а делови тела оклопног возила – у мањежу код Хамовничких касарни, у строгој тајности. Склапање тенка почело је јула 1915, неких 60 km од Москве, код станице Орудјево, а већ у августу је у присуству највиших лица био изведен на тестирање. А. Микулин је сео на место возача, упалио моторе и покренуо возило. Било је све добро док је тенк ишао по чврстом земљишту, али када се нашао на меком терену, задња платформа је упала у канал и оклопно возило се издигло. Снага двају мотора од 240 коњских снага није била довољна да се извуку колица. Фактичка тежина тенка премашивала је предвиђену и износила је 60 тона, испоставило се да је специфични притисак на земљиште претерано велики, зато што је лим за тело тенка био дебљи него што је пројектом предвиђено.

Због свега тога Лебеденков тенк није прошао тестирање, стављен је под војничку стражу на чување, док су А. Микулин и Б. Стечкин уз помоћ фирме „От и Везер“ покушали да направе јачи мотор за наставак радова над пројектом, али у предвиђеном року он није био направљен, тако да је комисија која је надзирала радове ускоро стопирала издвајање средстава за подршку пројекта. Био је проглашен за неперспективно возило. Гигантски тенк на точковима био је остављен у шуми и тамо је остао до 1923, када је био растављен на делове и тако завршио на отпаду. 

Судбина пројекта била је типична за то време, када се у реализацију планова улазило на много непознатих места. Осим тога, са појавом гусеничних возила са класичним дизајном постало је јасно да идеја о тенку на точковима нема перспективу.

Руски текст на порталу "Военное обозрение".

Росијскаја газета. Сва права задржана.