Милитаризација космоса - питање времена?

У појму „стратешко наоружање“ помера се акценат са класичне „нуклеарне тријаде“ на ненуклеарна средства на бази система наоружања високе прецизности и различитог начина базирања. Извор: НАСА.

У појму „стратешко наоружање“ помера се акценат са класичне „нуклеарне тријаде“ на ненуклеарна средства на бази система наоружања високе прецизности и различитог начина базирања. Извор: НАСА.

Упоредо са генералном реформом космичке гране, руско руководство намерава да квалитативно повећа космичку војну групацију. Таква одлука произилази из концепције усавршавања стратешког ракетно-нуклеарног оружја и повећања потенцијала конвенционалних средстава високе прецизности. Међутим, крупно размештање апарата за војне намене у космосу захтеваће њихов квалитативни одбрамбени програм. Да ли ће то, са своје стране, довести до милитаризације космичког простора?

Како је крајем новембра на састанцима посвећеним одбрамбеним проблемима изјавио Владимир Путин, „током протеклих година знатно је порасла орбитална космичка групација. У оквиру Државног програма наоружања, већ ове године је њен састав допуњен са још 5 космичких апарата, а до краја године планира се лансирање још пет. У наредној години предстоји извођење у орбиту 6 нових космичких апарата, као и почетак тестирања савремене ракете-носача ’Ангара’.“

Већ у марту следеће године очекују се прва лансирања руских космичких апарата у војне сврхе, што је неколико година одлагано из техничких разлога. Поред тога, почеће изградња земаљских инфраструктурних објеката. Према прелиминарним проценама, планирано је да се у ове сврхе до 2020. потроши неколико трилиона рубаља.

Стотине наизглед безазлених „пасивних“ космичких апарата који сами по себи не представљају ударне системе заправо ће чинити неодвојиви део оружја високе прецизности, главног оружја 21. века.

Зашто руска одбрамбена доктрина постаје војно-космичка, а савремена и поуздана  орбитална техника у многоме одређује безбедност државе? Савремена ситуација и тенденције настајања нових ратних сукоба говоре о томе да су представе које имамо о вођењу борбених дејстава застареле. Циљ рата у будућности није заузимање територије противника, већ наношење непогрешивих удара по његовим болним тачкама. Одлази у прошлост масовно коришћење копнене војске која се темељи на оклопно-тенковској техници, смањује се улога стратешке авијације. У појму „стратешко наоружање“ помера се акценат са класичне „нуклеарне тријаде“ на ненуклеарна средства на бази система наоружања високе прецизности и различитог начина базирања.

То са своје стране подразумева постојање великог броја орбиталних апарата за подршку: сателитска обавештајна средства, средства за упозорење, прогнозирање и навођење на циљ, која и сама захтевају заштиту и одбрану.

Према прорачунима генерала Владимира Слипченка, војног аналитичара, ваља очекивати да ће оружје високе прецизности (ВТО) у водећим земљама света током ове деценије достићи број од 30-50 хиљада, а до 2020. и до 70-90 хиљада. Може се само замислити колико ће сателитских система бити потребно за њихову подршку. А без њих ће „паметне бомбе“ и све крстареће ракете које могу да погоде комарца постати бескорисна гвожђурија.

На тај начин ће стотине наизглед безазлених „пасивних“ космичких апарата који сами по себи не представљају ударне системе, заправо чинити неодвојиви део оружја високе прецизности, главног оружја 21. века. Али и ракетно-нуклеарни комплекси који одавно постоје у наоружању данас не могу бити довољно ефикасни без космичких средстава за информациону подршку на бази сателита за везу и сателита система за упозорење на  ракетни напад.

Јуриј Соломонов, један од главних конструктора руских стратешких ракетних система, директор Московског института за термотехнику, сматра да је „стварање перспективних комплекса стратешке намене незамисливо без њихове адаптивности у условима потпуног развијања система ПРО, укључујући и елементе космичког базирања“.

Из овога се могу извести бар три закључка. Прво, ракетно-нуклеарна сила мора да располаже моћном групацијом сателита за информациону подршку. Друго – мора разместити сопствена активна средства ПРО. Треће, све ово мора да функционише као јединствени организам, чији је циљ да обезбеди одбрану земље од стратешких офанзивних средстава.

Да ли из овога произилази да милитаризација космоса која је посебно изазвана потребом да се заштите констелације и групације сателита представља само питање времена? Ако се у обзир узме да у земљиној орбити расте број ударног наоружања које је способно да самостално погађа циљеве у космосу, у атмосфери и на Земљи, онда је одговор – да. У том случају космос постаје „купола оруђа“, која на нишану држи читаву планету.

Међутим, уопште није обавезно да се у орбиту изводе борбене станице или да се наоружавају, рецимо, обавештајни или метеоролошки сателити. Задатке сателитске одбране могла би успешно да реше средства копненог базирања, система ваздушно-космичке одбране који се формира у Русији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.