Дубоке тајне „Метроа-2“

„Слепа линија“ која полази од станице „Спортивна“ се, према сведочанствима неких истраживача-аматера, завршава недалеко од масивних врата за која се верује да представљају један од улаза у тајни „Метро-2“. Извор: PhotoXPress.

„Слепа линија“ која полази од станице „Спортивна“ се, према сведочанствима неких истраживача-аматера, завршава недалеко од масивних врата за која се верује да представљају један од улаза у тајни „Метро-2“. Извор: PhotoXPress.

У Москви постоје многе урбане легенде о склоништима грађеним за представнике совјетске власти и тајној подземној железници. „Руска реч“ даје кратак преглед проверених информација о војним комуникационим линијама смештеним дубоко испод руске престонице.

Подземна склоништа која могу да издрже нуклеарни напад, пролази за аутомобиле који воде од од Московског кремља до Стаљинове „даче“ (традиционалне руске викендице) у предграђу, подземни аеродроми и тунели за тенкове – и све то у Москви – зар ово не звучи као сиже за епизоду „Дисијеа Икс“? Само донекле. Софистицирана подземна склоништа и транспортне комуникације намењене представницима некадашње совјетске власти заиста постоје.

Доступни подаци

После Другог светског рата у Москви је започела изградња подземних склоништа чија је сврха била да грађане заштите од последица евентуалног нуклеарног напада. Међутим, највишим државним и војним званичницима била је потребна посебна заштита, пошто у време ратног стања само они могу да доносе одлуке и уводе мере нужне за одбрану земље. Специјално утврђена склоништа за ту намену грађена су у највећој тајности у различитим крајевима града. У случају бомбардовања било је потребно обезбедити и безбедну евакуацију државних руководилаца из града. Редовне линије метроа нису биле одговарајуће решење, јер у време војних дејстава не би биле довољно безбедне. Стога је саграђена „друга подземна железница“, која повезује главна склоништа за службенике владе са подземним командним центрима. Истовремено, један њен крак води далеко изван града, до пространих склоништа у предграђу. Овај транспортни систем Московљани су назвали „Метро-2“.

Износећи ове податке не откривамо државну тајну, јер су сви подаци о постојању поменутих транспортних линија потпуно доступни јавности. Прво, постоје мапе подземних окана и система за вентилацију који се налазе у различитим крајевима града. Московске линије метроа грађене су по методу „дубоких бушотина“: у првој фази се копало окно пречника око 2 метра и дубине 60-70 метара како би се дошло до тачке од које градња заправо почиње. Касније се ово окно користило за транспорт машина за копање до нивоа где су вршени радови, као и за избацивање ископане земље.

По завршетку грађевинских радова окно се затварало. Другим речима, када је оно отворено значи да су радови под земљом у току. Током 1970-их година једно окно се налазило недалеко од Црвеног трга, у оквиру зграде Гостини двор, а могло се видети и на панорамским фотографијама Московског кремља. Данас се слично окно може видети у близини станице метроа „Китај Город“, иако је јасно да је изградња градске подземне железнице на овом месту завршена пре неколико деценија. Постоји и неколико активних окана у предграђу и ван градске територије, где метроа нема. Напуштена окна и вентилациони отвори суморног изгледа доприносе томе да се око њих ствара вео мистерије. Па ипак, она су добро чувана и у њих је немогуће ући.

Докази за постојање алтернативног транспортног система могу се видети и у самом московском метроу – на неким станицама налазе се блокирана степеништа и врата која не воде никуда. Треба поменути и чувену „слепу линију“ која се налази с леве стране воза када се он креће од станице „Спортивна“ ка станици „Универзитет“. Ова линија се, према сведочанствима неких истраживача-аматера, завршава недалеко од масивних врата за која се верује да представљају један од улаза у „Метро-2“. Како „Руска реч“ сазнаје, сваки од службеника коме је дозвољен приступ у „Метро-2“ упознат је само са једним делом система. Нико од њих не зна колико нивоа постоји, нити је видео целокупни план линија. Зато је у скоро немогуће да неко са стране дође до комплетних података о овој саобраћајној мрежи.

Стаљинови бункери: прави и лажни

Службеници којима је дозвољен приступ у „Метро-2“ упознати су само са једним делом система. Нико од њих не зна колико нивоа постоји, нити је видео целокупни план линија.

У Москви постоје два „Стаљинова бункера“ који се могу посетити у склопу организовног обиласка града. Један се налази недалеко од хотела „Измаиловска“, и људи мисле да је грађен током 1930-их. Заправо, ради се о некадашњем магацину који је 1990-их преуређен како би постао привлачнији за туристе. Други бункер, овај пут прави, налази се недалеко од станице метроа „Таганска“. Међутим, ни он са Стаљином нема никаве везе пошто је његова изградња завршена после Стаљинове смрти.

Свако се обрадује [компјутерској] представи са 'лансирањем пројектила‘, посебно Американци. Они одмах почну да 'бомбардују‘ своју домовину.

Виктор Б., некадашњи водич кроз совјетске бункере

Објекат је грађен као склониште за Команду далекометне авијације. Налази се 20 метара испод земље и заузима површину од око 7.000 квадратних метара. Овај бункер био је снабдевен системима за задовољавање животних потреба, залихама воде и хране, које су официрима на служби могле дуго да трају. Међутим, током 1980-их он је доста оронуо и од 1995. више нема карактер објекта који подлеже обавези чувања војне тајне. У то време од некадашњег бункера су остали само челични омотач зидова и херметичка врата. И поред тога, ово склониште је веома интересантно. Његов главни улаз, са лифтом који води наниже до бункера, заштићен је бетонском плочом дебљине 6 метара, сакривеном иза лажне куће из 19. века са фиктивним прозорима. Плоча штити улаз од разорног таласа у случају нуклеарне експлозије, а може да издржи и директан погодак авионске бомбе. Данас је бункер у власништву приватног предузећа, оснивача „Музеја Хладног рата“, које организује туристичка разгледања града, забаве, прославе и презентације. Тако је у овом бункеру организована светска премијера популарне рачунарске игре Red Alert 3.

Овде су највеће туристичке атракције сирена за ваздушни напад која се активира током сваког организованог обиласка, као и симулација нуклеарног напада на неку страну земљу када посетиоци могу да „командују“ из бункера. „Руска реч“ је разговарала са Виктором Б., некадашњим туристичким водичем ових тура. Он нам је описао реакције посетилаца када чују сирену: „Углавном се уплаше, посебно жене и деца. Али, страх их брзо прође кад им водич објасни да је узбуна лажна. Ипак, било је и неких непријатних ситуација: једна живахна госпођа из Латинске Америке се онесвестила, док се другом приликом одрастао човек помокрио у панталоне када се сирена огласила. С друге стране, према Викторовим речима, „свако се обрадује представи са ‚лансирањем пројектила‘, посебно Американци. Они одмах почну да 'бомбардују‘ своју домовину: 'Хајде да нападнемо Њујорк! Није нас брига, ми смо са Флориде!' Наравно, овакве шале биле су незамисливе у доба Хладног рата. Ипак, ондашња стратешка склоништа још увек постоје и прича се да су и даље у одличном стању.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.