Заборављени совјетски проекат: Тенкови-бродови са подводним крилима

У историји изградње тенкова има доста примера прављења возила која су у стању да пређу на супротну обалу, крећући се не само преко воде, него и по дну реке. Ипак, та компликована и временски дуга припрема обичног, средњег или тешког тенка за подводно кретање, слаба оклопна заштита и немогућност уграђивања моћног  наоружања на лагане пловеће тенкове приморавали су совјетске инжењере и конструкторе да траже другачија решења. Био је потребан пловећи тенк са оклопном заштитом против граната и са наоружањем које би било барем као код средњег тенка, способан да учествује у брзим десантним операцијама за заузимање положаја на обали и да ватром из свог наоружања уништи обалска утврђења, као и да неутралише ватрене тачке противника.

Пошто се чинило готово немогућим да се направи возило које би одговарало тако високим захтевима, конструктори тенкова су предложили другачију варијанту решења овог задатка. Једна од тих варијанти подразумевала је модернизацију возила без  уношења суштинских измена у конструкцију, а то је заправо било опремање конвенционалног средњег тенка специјалним монтираним висећим пловним средствима која би, када је то потребно, омогућила возилу да се трансформише у речно или морско пловило, истовремено обједињујући најбоље квалитете средњег тенка и брзог превозног средства на води. Један од таквих пројеката био је реализован у СССР-у  средином прошлог века и имао је ознаку „Пројекат 80“.

У Совјетском савезу су активности у овом правцу почеле 1951. пројектовањем специјалних понтона који се причвршћују на тенк, што му омогућује да не потоне и да се самостално креће по води. Прва два пројекта предвиђала су уградњу овакве опреме на серијске тенкове Т-54 и Т-55. Оба пројекта су била успешно завршена.

Касније, донета је одлука 1959. да се унифицирају сви модели, након чега је нова опрема добила ознаку ПСТ-У, под којом је 1960. и била уведена у наоружање Совјетске армије. Маса ПСТ-У је износила око 10 тона, а кретање на води се одвијало путем преноса силе са водећих тенковских точкова на две бродске елисе. Максимална брзина кретања на води износила је 12 km/h, на копну (са уграђеним ПСТ-У) до 20 km/h. Међутим превелика маса и компликовано монтирање понтона на тенк захтевали су усавршавање ПС, због чега су радови били настављени, тако да су већ 1962. извршена тестирања новог ПС. Следећи модел је био лакши за 4,5 тоне, што је омогућило да се повећа максимална брзина кретања на копну до 25 km/h, на води до 14 km/h и да се суштински смањи оптерећење на шасију возила. Уградња додатних резервоара за гориво омогућила је да се повећа досег кретања без додавања горива до 110 km. Пошто је добило ознаку ПСТ-63, пловило је са мањим дорадама било уведено у наоружање 1965. Касније је ПСТ-63 било усавршено до ПСТ-64 и ПСТ-64 М.

Пројект пловећих тенкова обустављен је 1971. због  несврсисходности и одсуства перспективе. Из слободних извора.

„Пројекат 80“ подразумевао је опремање средњег тенка пловећим средством које се састоји од два брза глисера на подводним крилима (хидроглисера), а развијан је у КБ „Волгобалтсудопроект“, чији руководилац је тада био Михаил Шчукин. Почетком 1966. изграђена је макета будућег пловила које је послужило за различита конструкторска решења, а затим је 1967. био изграђен први експериментални образац који је одмах био упућен на тестирање у акваторији Црног мора код  Севастопоља. Током тестирања постигнута је максимална брзина од 58 km/h, што је било више од пројектоване која је износила 50 km/h.

Међутим даља тестирања су се завршила неуспешно због незадовољавајуће чврстине корпуса. Спојница није дозвољавала да од курса одступе лисери који су носили оклопно возило, она је пукла, услед чега су се глисери разишли а тенк је потонуо. Срећом прошло је без жртава, возило је ускоро било подигнуто, а у циљу утврђивања узрока хаварије била је формирана посебна комисија. После обављања низа  различитих истраживања, чланови комисије су дошли до закључка да је узрок кидања спојнице мањи пропил (мали зарез у металу) у њеном средњем делу. Да ли је то било намерно или из нехата, остало је непознато. Ипак, ускоро су недостаци били отклоњени, и ново пловило „проjекат 80“ било је изграђено у мањој серији од 13 примерака. Део је био послат у Прибалтички војни округ, а део у Севастопољ. Ваља истаћи да је кретање на води у потопљеном положају било могуће при таласима јачине до 5 степени, а кретање на подводним крилима - при таласима јачине до 3 степена.

Глисери који су у пару улазили у састав пловила „проjекат 80“ израђивани су од алуминијумске легуре високе чврстине, опремали се дизел мотором М-50 снаге 1.200 к.с. и причвршћивали се за странице тенка ушицама које су у његовој конструкцији специално за то предвиђене. Хидроцилиндри уграђени на глисере служили су за њихово подизање изнад земље током кретања по земљи и спуштања при кетању по води. Потпуна монтажа пловила на тенк трајала је око једног сата, а „спуштање“ се одвијало за 3 минута. Подводна крила су такође имала две позиције: приликом транспорта подизала су се увис, а при кретању по води спуштала су се под дно носећих глисера.

Задња подводна крила опремана су бродским попелерима и управљачким механизмом, што је обезбеђивало промену дубине поринућа елисе. То је омогућило да тенк прође чак и по  најплићим местима. При кретању на води, управљање на оба глисера обављао је један члан посаде и оно је било синхронизовано. Али пројект је био обустављен 1971. због  несврсисходности и одсуства перспективе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.