Тајна Лењиновог балзама

Лењинов маузолеј је део ансамбла Московског кремља. Монументална грађевина је направљена од црвено-црног гранита, порфира и црног месечевог камена. Извор: ИТАР-ТАСС.

Лењинов маузолеј је део ансамбла Московског кремља. Монументална грађевина је направљена од црвено-црног гранита, порфира и црног месечевог камена. Извор: ИТАР-ТАСС.

И после готово 90 година од балсамовања Лењиновог тела на њему нема никаквих промена. Ова чињеница изгледа још невероватније имајући у виду да је процедура очувања тела вође Револуције започета тек два месеца после његове смрти. Како је хемичарима Воробјову и Збарском пошло за руком да направе тако успешну формулу и зашто се састав балзама и даље чува као најстрожа тајна?

На дан Лењинове смрти, 21. јануара 1924, у Централни комитет Партије и Савет народних комесара почели су да пристижу телеграми и писма са молбом да се тело вође бољшевика не закопава у земљу. Само неколико дана касније на Црвеном тргу се појавио Маузолеј у виду степенасте пирамиде у три нивоа. Пројектовао га је Алексеј Шчусев за једну ноћ, а изградња је трајала непуна три дана.

Здање Маузолеја

Шчусев је пројектовао дрвени објекат који се састојао од три квадра чије се димензије смањују према врху. Висина сваког квадра је 3 m. Пројектанту су, по речима његових колега, као прототип послужиле пирамиде египатских фараона. Пројекат је одобрен и тако се појавио Лењинов маузолеј.

Изградња коначне, камене варијанте Маузолеја почела је 1929, у размерама које су потпуно одговарале дрвеном Шчусевљевом маузолеју. Монументална грађевина је направљена од црвено-црног гранита, порфира и црног месечевог камена.

Здање Маузолеја заједно са својим крајње сложеним системима у совјетско време је имало статус строго чуваног објекта државне безбедности под управом органа Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД) и Комитета државне безбедности (КГБ), тј. конкретно под управом Службе команданта Кремља.

Стаклена пирамида на Црвеном тргу?

Велики руски архитекта и присталица модернизма Фјодор Шехтељ предложио је сопствени пројекат Лењиновог маузолеја у виду велике стаклене пирамиде. Шехтељ као да је завирио у будућност, јер његов пројекат, који је био намењен архитектонском ансамблу Црвеног трга, неодољиво подсећа на пирамиду подигнуту крајем 1980-их у Лувру.

Тело у Маузолеју формално је припадало Лабораторији која је до Стаљинове смрти такође била део империје зване „Лубјанка“ (име трга где се налазило седиште органа државне безбедности), а затим је припала Министарству здравља СССР-а. Данас Лењиново тело опслужује Центар за биомедицинске технологије научно-производног удружења „Сверуски институт за лековито и ароматично биље“ Руске академије пољопривредних наука.

Ако би власти одлучиле да укопају тело, морале би да реше хиљаде правних питања. Ко ће да скине печат државне тајне са читаве гомиле наредби и указа, међу којима су и одлуке владе СССР-а, а затим да их све укине?

Документи везани за Лењинову сахрану и стварање првог дрвеног маузолеја још увек се чувају у другом (тајном) попису фонда N16 Комисије за овековечење успомене на Лењина, у просторијама бившег Централног партијског архива бившег Института за марксизам и лењинизам при бившем Централном комитету Комунистичке партије Совјетског Савеза.

Међутим, вероватно има још један разлог зашто су сви ти документи и даље под кључем. Материјали те комисије вероватно садрже тајни састав магичне течности коју су открили професори Воробјов и Збарски како би њоме заувек сачували тело Лењина.

Балзам

Балсамовање Лењинових остатака започето је тек два месеца након његове смрти, тј. крајем марта 1924. У том тренутку су постморталне промене на ткиву тела, а нарочито лица и шака, доспеле у критичну фазу.

Данас Лењиново тело опслужује Центар за биомедицинске технологије научно-производног удружења „Сверуски институт за лековито и ароматично биље“ Руске академије пољопривредних наука. Фотографија: РИА „Новости“.

Решавање задатка очувања Лењиновог тела преузели су хемичар Борис Збарски и харковски анатом Владимир Воробјов. Овај други је хтео да одустане од тако сложеног подухвата када је угледао Лењиново тело, али су га колеге убедиле да не одустаје.

Тежак задатак су имали Збарски и Воробјов. Требало је да створе посебан метод за очување Лењиновог тела, јер замрзавање није долазило у обзир, будући да је у то време и најобичнија случајност могла довести до одмрзавања ткива и његовог неповратног распадања.

Није долазила у обзир ни мумификација која је коришћена у старом Египту, јер се у тој процедури губи 70% масе и црте лица се деформишу.

Зато су се Збарски и Воробјов одлучили за балсамовање. Успели су да балсамују цело тело тако да су потпуно сачувани и облик, и обим, и читава структура ћелија и ткива, што је било крајње тешко извести.

Наследници

Прошло је 89 година, а хемијски састав тог раствора је и даље под печатом државне тајне. Обелодањивање хемијског састава течности значило би и њену приватизацију, а затим и масовну производњу, продају у апотекама (по рецепту или без рецепта), рекламу на Интернету и извоз у иностранство? Тржиште би једва дочекало такав производ, тако да би и потражња била обезбеђена. Ако ништа друго, балзам би имао ширу примену у обредне сврхе, али и за препарирање животиња, рецимо.

Може ли се са сигурношћу тврдити да неко можда већ није формални власник смесе Воробјова и Збарског, тј. да нико нема патент за њихов изум? Совјетски „ноу-хау“ био је доста тражен после Другог светског рата, и то на највишем нивоу. Најуспешнији пројекат у братским социјалистичким земљама, чланицама Варшавског уговора, било је балсамовање тела Георгија Димитрова, најбољег бугарског ђака Стаљина.

Некадашњи другови Бугари су већ одавно у НАТО-у и Европској унији. Питање везано за Димитровљево тело они су решили брзо, оперативно и пре много година, а уједно су дигли у ваздух и грандиозни маузолеј. Снимци експлозије су обишли цео свет и још увек су посећени на Јутјубу. Маузолеј никако није хтео да се сруши, што је и разумљиво: био је саграђен тако да може да издржи нуклеарну експлозију.

По совјетском рецепту је балсамован и друг Агостино Нето, вођа Народне Републике Анголе и њен први председник, али је он одавно сахрањен по хитном поступку, јер се испоставило да магични раствор професора Воробјова и Збарског у афричким условима није делотворан.

Говори се да је Стаљин пред смрт био разочаран „словенским социјализмом“, па је свој поглед уперио према Азији. И у Кини (Народна Република Кина), и у суседним земљама, тј. у Вијетнаму (Социјалистичка Република Вијетнам) и Северној Кореји (Демократска Народна Република Кореја) брижно се чувају балсамована тела оснивача тих држава, њихових комунистичких партија и њихове народне армије. Јасно је одакле су копирани сви ти маузолеји, саркофази, системи вентилације, климатизације и тако даље...

Росијскаја газета. Сва права задржана.