Победници невидљиве смрти

Почетком 1893. бактериолог Владимир Хавкин отпутовао је у Индију и тамо организовао производњу вакцине против колере. Лично је учествовао у вакцинацији више од 42.000 људи. Захваљујући томе број оболелих и смртност међу вакцинисанима смањили су се више десетина пута. Вакцинација по формули Хавкина после тога је постала масовна и у нешто унапређеном виду користи се и данас. Фотографија из слободних извора.

Почетком 1893. бактериолог Владимир Хавкин отпутовао је у Индију и тамо организовао производњу вакцине против колере. Лично је учествовао у вакцинацији више од 42.000 људи. Захваљујући томе број оболелих и смртност међу вакцинисанима смањили су се више десетина пута. Вакцинација по формули Хавкина после тога је постала масовна и у нешто унапређеном виду користи се и данас. Фотографија из слободних извора.

Човечанство је увек имало проблема са инфекцијама и све донедавно није умело да их лечи у правом смислу речи. Данас већина смртоносних инфективних болести може да се лечи или се може спречити. Томе су велики допринос дали руски и совјетски научници и лекари. Које страшне болести су они победили и како им је то пошло за руком?

Све до краја 19. века вируси и бактерије су били главни узрочници смрти. У претпрошлом веку су се, међутим, појавиле вакцине и имунологија, тако да се проблем преселио из области мистике најпре у област науке, а затим у област организације лечења.

Велике богиње

Болест изазива вирус вариоле који се преноси кроз ваздух путем капљица. Смртност у зависности од соја бактерије износи од 10% до 40% (а понекад до 70%).

Велике богиње су једина инфективна болест коју је човечанство успело потпуно да искорени. Хиндуси су још у 8. веку схватили да човек од великих богиња болује само једном у животу, после чега стиче имунитет. Они су открили вариолацију, тј. намерно преношење лакшег облика заразе са болесних на здраве људе. То је ипак било опасно, јер је сваки педесети пацијент умирао.

Енглески лекар Едвард Џенер заразио је 1796. осмогодишњег дечака Џејмса Фипса „крављим богињама“ које се преносе са крава на људе и нису опасне по живот. После тога је покушао да зарази дечака великим богињама, али то више није било могуће. Од тада почиње искорењавање ове болести на планети.

Коначан план уништавања великих богиња у свету припремили су совјетски лекари, и тај пројекат је усвојен 1967. на скупштини Светске здравствене организације. То је био несумњиви успех СССР-а.

Прва фаза је била најједноставнија, али и најскупља: требало је вакцинисати што више људи. У другој фази је требало открити и сузбити појединачна жаришта болести и уверити се да међу милијардама људи који живе на Земљи нико нема велике богиње. Операција откривања болесника спроведена је у сваком кутку планете. Требало је пронаћи иглу у пласту сена.

Последњи случај инфицирања великим богињама из природног жаришта забележен је 22. октобра 1977. у граду Марка у јужном делу Сомалије, а 8. маја 1980. на 33. скупштини Светске здравствене организације званично је објављено да су велике богиње потпуно искорењене. 

Данас се живи вируси чувају само у двема лабораторијама. Једна је у Русији, друга у САД. Питање њиховог уништења одложено је за 2014.

Куга 

Планета је доживела три пандемије куге: „Јустинијанову“ 551–580, „црну смрт“ 1346–1353. и пандемију крајем 19. и почетком 20. века. Против ове болести људи су се борили помоћу карантина, а пре „бактеријског доба“ неко време је простор за становање дезинфикован фенолом (карболном киселином).

Болест изазива бацил Yersinia pestis. Куга има два основна облика: бубонски и плућни. Ако се болест не лечи, кроз неколико дана се појављује грозница, затим сепса, и у већини случајева наступа смрт.

Прву вакцину је крајем 19. века направио научник Владимир Хавкин из Одесе. Десетине милиона доза Хавкинове вакцине коришћено је у целом свету све до 40-их година 20. века. Она, за разлику од вакцине против великих богиња, није могла да искорени болест, али је утицала да смртност буде десет пута мања, тако да је ипак коришћена, будући да ништа друго није постојало.

Право лечење је почело тек после Другог светског рата, када су совјетски лекари против куге у Манџурији 1945-1947. применили тек откривени стрептомицин. После тога већ неколико деценија нису регистроване ни епидемије, ни већа жаришта ове болести, мада се још увек бележе појединачни случајеви заразе.

Колера

Болест изазива бактерија Vibrio cholerae која доспева у организам преко заражене воде или у додиру са секретом болесника.

Озбиљније лечење колере омогућено је тек појавом антибиотика, али је још 1892. већ поменути Владимир Хавкин направио у Паризу вакцину од мртвих бактерија.

Вакцину је тестирао на себи и тројици својих пријатеља. Када је проналазак одобрио чувени француски микробиолог Луј Пастер, Хавкин је отишао у Индију и тамо је 1895. објавио извештај о 42 хиљаде вакцинисаних људи и о смањењу смртности за 72%. Сада у Мумбају (некадашњи Бомбај) постоји институт који носи Хавкиново име (Haffkine Institute), а Светска здравствена организација још увек препоручује нову генерацију његове вакцине као главно средство против колере у жариштима ове болести.

Полиомијелитис (дечја парализа)

Болест изазива вирус Poliovirus hominis који је откривен још 1909. Он напада црева, а у ретким случајевима доспева у крв и даље у кичмену мождину.

Пре 20. века није било озбиљнијих епидемија полиомијелитиса. Разлог је у томе што се у слабо развијеним земљама деца инфицирају убрзо по рођењу, али истовремено са мајчиним млеком добијају и антитела за ту болест. У развијеним земљама је хигијена на високом нивоу, тако да су људи почели оболевати од полиомијелитиса тек у старијем узрасту, када већ нису имали „млечну“ заштиту.

Припрема живе вакцине за дечју парализу у Институту за полиомијелитис и вирусне енцефалитисе Академије медицинских наука СССР-а у Москви (1966). Извор: РИА „Новости“.

У САД је за време епидемије 1921. оболео и будући председник Рузвелт, после чега је остао доживотни инвалид. Управо за Рузвелтову болест везан је почетак борбе против полиомијелитиса. Он је улагао свој новац у истраживања и клинике, а његова популарност у народу омогућила му је да 30-их година скупи милионе долара за вирусологију.

Прву вакцину је направио Џонас Салк 1950. Она је била веома скупа, јер су као сировина коришћени бубрези мајмуна, али и поред тога је 1956. вакцинисано 60 милиона деце.

Научник Алберт Сабин је отприлике у исто време направио живу вакцину, за коју се нису морале убијати животиње у толиком броју. САД су дуго оклевале са њеним коришћењем, па је Сабин предао узорке СССР-у, где су стручњаци Смородинцев и Чумаков брзо организовали тестирање и производњу вакцине. Проверавали су је на себи и својој деци, на својим унуцима и унуцима својих пријатеља.

У Совјетском Савезу је полиомијелитис искорењен 1959–1961, када је вакцинисано 90 милиона деце различитих узраста. Од тада се уз помоћ истих вакцина ова болест искорењује у целом свету. Светска здравствена организација је 1988. усвојила програм борбе против болести и до 2011. се број оболевања са 350 хиљада смањио на хиљаду и по годишње. Сада је усвојен и програм потпуног уништења болести, као што је учињено са великим богињама.

Руски текст на порталу „Руски репортер“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: