М-4, прво совјетско оружје нуклеарне одмазде

М-4 је почео да се уводи у наоружање Ратног ваздухопловства СССР-а неколико месеци пре свог директног конкурента – америчког стратешког бомбардера B-52. Фотографија:  Борис Васиљев.

М-4 је почео да се уводи у наоружање Ратног ваздухопловства СССР-а неколико месеци пре свог директног конкурента – америчког стратешког бомбардера B-52. Фотографија: Борис Васиљев.

Совјетски „Бизон“ (у Америци је тако назван тешки млазни стратешки бомбардер М-4) био је први интерконтинентални носач нуклеарног оружја у свету који је ступио у наоружање. Као „чедо Хладног рата“ и савременик Ту-95, авион М-4 је прављен специјално за допремање „оружја одмазде“ на територију САД, али историја му је одредила скромнију и мирнодопскију улогу.

Иако је развио своју нуклеарну бомбу само 4 године после Американаца и тиме постао друга нуклеарна сила на свету, СССР је тада, крајем 1940-их, заостајао у погледу обима свог расположивог нуклеарног арсенала и није имао средство за допремање „оружја одмазде“ на територију противника. А изградња интерконтиненталног бомбардера представља тежак и компликован задатак, за чије је извршење било потребно постићи изузетне летно-техничке карактеристике авиона. Конструктор Андреј Тупољев, коме је првобитно издат задатак да направи такав авион, са своје стране је категорично одбио да га изврши и свој став је бранио перед Стаљином лично.

Опасна тестирања

Укупно је било направљено 32 серијска бомбардера, од којих су се три срушила приликом тестирања, уз погибију свих чланова посаде.

На крају је 1951. конструктор Владимир Мјасишчев, Тупољевљев ученик, добио задатак да у најкраћем могућем року пројектује такву машину и он је специјално поводом тог задатка био постављен за генералног пројектанта новоформираног ОКБ-23. У свом извештају совјетској влади Мјасишчев је описао планове за изградњу бомбардера са долетом 11-12 хиљада километара и брзином 900 km/h. И већ после пола године напорног рада на пројекту, Мјасишчев је финализирао макету будућег бомбардера.

Изградња првог експерименталног авиона одвијала се у три смене и буквално за неколико месеци он је већ био спреман за полетање. Свој први десетоминутни лет М-4 је извршио 20. јануара 1953. За њим је у оквиру прве етапе фабричких тестирања уследило још 27 летова.

Тактичко-техничке карактеристике М-4

  • распон крила: 50,53 m
  • дужина: 48,70 m
  • висина: 14,10 m
  • површина крила: 326,35 m2
  • максимална брзина: 947 km/h
  • практични долет: 8100 km
  • практични плафон лета: 11000 km
  • посада: 8 чланова
  • борбено оптерећење: 9000 kg нормално, 24000 kg максимално

Главна ударна снага авиона М-4 требало је да буде хидрогенска бомба РДС-37 снаге 2,9 Mt. Она је могла да уништи читав град или индустријску зону. Осим ње, авион је могао да носи нуклеарне и конвенционалне бомбе мање снаге, морске мине, торпеда и навођене бомбе. М-4 је био опремљен и моћним одбрамбеним наоружањем: девет топова НР-23 калибра 23mm или шест топова АМ-23 калибра 23mm.

Управо М-4 је постао први интерконтинентални носач нуклеарног оружја у свету, који је уведен у наоружање борбених снага: авион је почео да се уводи у наоружање Ратног ваздухопловства неколико месеци пре свог директног конкурента – америчког стратешког бомбардера B-52.

Танталове муке

Без обзира на све, увођење новог бомбардера у експлоатацију протицало је уз проблеме и компликације. Посебне тешкоће искрсле су са системом за управљање, чији су кварови доста дуго били највећи проблем овог авиона. Уопште, за ову машину је важило да је сувише незгодна за управљање, нарочито при узлетању и слетању, а манипулације с воланом биле су могуће само уз улагање великих физичких напора. Озбиљан проблем за пилоте био је слаб систем за климатизацију: морали су да лете у топлој крзненој одећи, јер се на великој висини температура у кабини спуштала испод нуле.

Током прве три године експлоатације авиона догодило се доста кварова и барем шест удеса. Завршило се на томе да се у граду Енгелс, који је постао главна база за М-4, догодила „женска буна“: супруге пилота су изашле на писту и тако омеле и онемогућиле летове. А због проблема са конверзијом М-4 за „цар-бомбу“, прва хидрогенска бомба била је бачена са Ту-95.

Али највећи проблем који је уочен током тестирања постао је долет: максимално растојање које је могао да савлада М-4 износило је само 9500 километара – дупло мање од планираног. Са таквим параметром било је немогуће долетети до САД, избацити бомбе и вратити се натраг.

Једини ефикасни начин да се реши тај проблем био је пуњење авиона у ваздуху. Специјално за М-4 био је направљен систем „Конус“ за пуњење горивом у ваздуху, што је бомбардер заправо претварало у танкер за гориво. После свега, М-4 је 8. фебруара 1957. савладао 14.500 километара за 17 сати, са два додатна пуњења горивом.

Међутим, у то време се већ појавио 3М као савршенија модификација овог бомбардера. Стога је била донета одлука да се сви М-4 конвертују у авионе-цистерне, који су били у експлоатацији све до почетка деведесетих година. Коначно, августа 1997. сви авиони из серије повучени су из употребе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.