Т-50 и F-22: разлике у борбеној филозофији

Патентна документација за авион Т-50, коју је објавила руска Федерална служба за интелектуалну својину („Роспатент“), показује да је овај стелт-ловац пете генерације конструисан тако да првенствено буде слабо уочљив на радарима. Истовремено, да би задржали суперманеварске способности и изванредне летачке карактеристике, руски констуктори су спремни да у одређеној мери жртвују „невидљивост“ овог авиона.

Видео: Први јавни наступ Т-50

Судећи по овој документацији, инжењери „Сухоја“ имали су за циљ да овај апарат буде тешко уочљив радару, да има изванредне маневарске способности и при високим нападним угловима (чак и до готово запањујућих 90 степени), и да се истовремено задржи висока аеродинамична ефикасност при подзвучним брзинама.

Руски стручњаци признају да је стварање авиона способног да извршава борбене задатке на широком опсегу висина и брзина лета, као и таквог који се тешко уочава на радару, представљало прави технички изазов. „Ови захтеви међусобно су опречни и јасно је да се морало применити решење које представља својеврстан компромис“.

Видљивост на радарима

Према наведеној документацији, намера конструктора је била да се умањи ефикасна рефлектујућа површина (ЕРП) авиона до „просечне вредности од 0,1-1 m²“. Такав опсег вредности ЕРП карактеристичан је за птице тако да ће непријатељским радарима бити веома тешко, скоро немогуће, да уоче овај ловац-пресретач.

Супермане­варска невидљива интелигенција
Т-50 је квинтесенција свега савременог што постоји у руској авијацији: има изузетно смањену уочљивост, нове конструкционе материјале и оплате, док му систем вештачке интелигенције омогућава да самостално анализира ситуацију и предлаже пилоту неколико варијанти за дејство. Стручњаци се слажу да је руска авијација овим инжењерским ремек-делом стигла - а вероватно и престигла - свог главног конкурента: амерички F-22 „Раптор“.

„Сухојев“ апарат може да се упореди са америчким стелт-ловцем F-22 за који ваздухопловни стручњаци сматрају да има ЕРП од 0,1 m² (тачна вредност је војна тајна). Вредност ЕРП за четврту генерацију ловачких авиона, као што су Сухој 27/30 и F-15E, налазе се у опсегу 10-15 m².

Смањење уочљивости Т-50 на радарима резултат је примењених конструкторских решења и посебних технологија – нарочито на површинским елементима авиона. У тексту Петра Бутовског објављеном у часопису Jane’s International Defence Review, наведено је следеће: „Неки отвори и прорези на површини ове летелице – попут отвора у граничном слоју на површинама усисника ваздуха и отвора на горњој страни трупа непосредно иза пилотске кабине – покривени су густом мрежом, при чему су димензије елемената те мреже мањи од четвртине таласне дужине радарског сигнала, што смањује одраз са ових неравних површина. Зазори између делова конструкције авиона попуњени су проводном заптивном масом, док су прозори на пилотској кабини метализирани.“

„Површине пет радарских система, колико их има Т-50, такође су постављене под углом у односу на вертикалну раван, што омогућава да се дефлектују сигнали непријатељских радара. Оплата радарских антена понаша се селективно – пропушта сопствене сигнале, док блокира сигнале других фреквенција. Поред тога, коморе антенских система оивичене су 'завесама‘ које апсорбују радарске сигнале како би се смањила могућност њиховог пропуштања.“

Вишенаменски авион

Графикон: Т-50, руски ловачки авион пете генерације

Т-50 има два мотора, међусобно одвојена и смештена у изолованa спремишта између којих се налази релативно велика комора за терет. Усисници ваздуха смештени су нешто даље у односу на вертикалну и хоризонталну раван него што су мотори, формирајући кривину која скрива компресор и смањује радарски одраз авиона са предње стране.

Мотори су такође постављени под оштрим углом у односу на вертикалну раван, што омогућава сили погона да делује у три међусобно управна правца – а то је област у којој је „Сухој“ нарочито успешан. Млазнице мотора усмерене су ка спољашњости, тако да се помоћу њих летелицом може управљати чак и на малим висинама. Ово решење значајно повећава безбедност лета.

Покретни аеродинамички профил изнад и испред отвора за ваздух на мотору представља уникатно техничко решење авиона Т-50, прави пример руске инвентивности у области ваздухопловне конструкције. Аеропрофили могу да ротирају надоле око своје задње ивице. Тада, попут преткрилаца, помажу управљању и при високим вредностима нападног угла. Како би и у том случају био обезбеђен довољан проток вазуха усисници ваздуха налазе се са сваке стране трупа и закошени су у две равни.

Слабости Т-50

У документацији су наведени и неки недостаци овог авиона:

• немогућност управљања кретањем око уздужне и вертикалне осе при малим брзинама лета, зато што су мотори постављени близу један другом;
• цеви усисника за ваздух су закривљене, самим тиме им је и дужина већа, што донекле повећава масу авиона;
• немогућност да се обезбеди „нестајање“ авиона када нападни угао достигне „суперкритичну“ вредност;
• коришћење фиксираних управљачких елемента на репу авиона захтева повећање површине вертикалног стабилизатора потребне за обезбеђење стабилности правца током надзвучног лета, што изазива повећање масе репа – следствено и масе целе летелице и отпора кретања кроз ваздух.

Разлика у борбеној филозофији

Није лако поредити Т-50 са авионима F-22 Raptor или F-35 Lightning II, пошто највећи део техничких података у вези са овим најсавременијим апаратима представља војну тајну. Ипак, на основу доступних података, руски ловац-пресретач не изгледа тако „невидљиво“ као F-22, који кошта 420 милиона долара.

Предност коју F-22 има у стелт-технологији Русе не брине превише. Јер, Т-50 је конструисан под сасвим другим начелима – желело се да овај апарат поседује суперманеварске способности. С друге стране, Американци су се усмерили само у једном правцу, а то је достизање високог степена „невидљивости“, пошто верују да је то најважнији фактор за успех њихових ваздушних напада. Циљ им је да се оствари доминација у ваздуху по принципу „први угледај - први нападни - први уништи“. У пракси, то се своди на жељу да се непријатељ уочи пре него што се деси обратно.

Ипак, жеља није исто што и стварност. Руско становиште је следеће: није на одмет да авион задржи карактеристике потребне за победу у ваздушном дуелу са непријатељским ловцем. У одређеном моменту стелт-авион мора да се приближи противнику како би дејствовао, а тада долази до борбе „прса у прса“. Тада се показује предност суперманеварских способности. Спор, масиван и слабо наоружан авион као што је F-35 изгубиће битку у директном двобоју са Т-50.

Више о руској војсци

Поред тога, нови радари ускоро ће моћи да откривају „невидљиве“ летелице. У сваком случају, стелт-технологија не обезбеђује онај степен „невидљивости“ којим се хвале амерички произвођачи и ратни стратези. Обарање америчког стелт-ловца F-117 које су 1999. извели високомотивисани и припадници српске ПВО био је велики шамар америчкој ваздухопловној индустрији.

О том догађају и техници која је била у употреби постоје различита мишљења. Једно од њих је да је српска ПВО том приликом користила стари совјетски ракетни систем „земља-ваздух“ С-125 „Нева“/„Печора“, произведен 1960-их али још увек употребљив, заједно са радаром П-18. Од тренутка када су на радару открили F-117 било им је потребно само 18 секунди да га оборе, што јасно показује да амерички стелт-авиони имају слабе стране које се могу искористити.

Евентуални будући ратови коначно ће пресудити која ће се филозофија боље показати – америчка тежња ка потпуној „невидљивости“ или руско инсистирање на суперманеварским способностима. У међувремену, руски и индијски војни пилоти жељно очекују да уђу у кабину овог „чуда од авиона“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.