Гарантована нуклеарна одмазда: како ради „Периметар“

Аутоматска алтернатива

Основни систем управљања стратешким ракетама зове се „Казбек“ – он је познат захваљујући комплексу „Чегет“ или „нуклеарном коферчићу“. „Периметар“ је алтернативни командни систем нуклеарних снага Русије. Он је намењен за аутоматско управљање масивним нуклеарним ударом.

Развијање система такозваног гарантованог другог удара почело је у јеку Хладног рата, када је постало јасно да ће средства за радио-електронску борбу која се непрекидно усавршавају врло брзо бити у могућности да блокирају редовне канале управљања стратешким нуклеарним снагама. Била је потребна резервна варијанта за везу, која гарантује довођење команди до лансирних уређаја.

Тада се родила идеја о томе да се командна ракета која је опремљена јаким радио-предајним уређајем користи као веза. У свом прелетању изнад Совјетског Савеза таква ракета би преносила команде за лансирање ракета и то не само у командне пунктове здружених снага Ракетних јединица стратешке намене, него и непосредно на лансирне уређаје. Затвореном резолуцијом Владе СССР-а бр. 695-227 од 30. августа 1974. за развијање система био је задужен пројектантски биро КБ „Јужноје“ у Дњепропетровску, који се бавио пројектовањем и израдом интерконтиненталних балистичких ракета.

Као основа је послужила ракета УР-100УТТХ (Spanker, тј. „касач“ по класификацији НАТО-а). Летна тестирања почела су 1979. и прво лансирање са предајником било је успешно изведено 26. децембра. Тестирања су потврдила успешну интеракцију свих компоненти система „Периметар“, као и способност да бојева глава командне ракете одржава задату путању.

Графикон: Светски нуклеарни арсенал

Новембра 1984. командна ракета која је лансирана код Полоцка пренела је команду шахтном лансирном уређају МБР РС-20 (SS-18, „Сатана“ по класификацији НАТО-а) на Бајконуру. „Сатана“ је лансирана, и после одрађивања свих степенова био је забележен погодак бојеве главе у задати квадрат на камчатском полигону Кура. „Периметар“ је ступио на бојево дежурство јануара 1985. Систем се од тада више пута модернизовао, и сада се у својству командних ракета користе савремене интерконтиненталне балистичке ракете.

Четири „ако“

Основу система чине командне балистичке ракете. Оне не лете на непријатеља, већ лете изнад Русије, а уместо термонуклеарних бојевих глава у њиховом предњем делу налазе се предајници који шаљу команду за лансирање свим бојевим ракетама: у подземним силосима, авионима, подморницама и мобилним земаљским комплексима. Систем је у потпуности аутоматизован, људски фактор је у његовом раду искључен или је минималан.

Одлуку о лансирању командних ракета доноси аутономни контролно-командни систем, а то је сложени програмски комплекс на бази вештачке интелигенције. Он прима и анализира мноштво различитих информација: о сеизмичкој и радијацијској активности, атмосферском притиску, интензитету радио-размене на војним фреквенцијама, контролише телеметрију с посматрачких пунктова Ракетних јединица стратешке намене и податке система за упозорење о ракетном нападу.

Примера ради, ако открије бројне тачкасте изворе јаког јонизујућег и електромагнетног зрачења, па их упореди с подацима о сеизмичким поремећајима у истим тим координатама, систем долази до закључка да се ради о масивном нуклеарном удару. У том случају „Периметар“ може да иницира узвратни удар чак и мимо „Казбека“.

Друга варијанта је када од СПРН (Систем за упозорење о ракетном нападу) добије информацију о лансирању ракета с територије других земаља. Тада руководство земље преводи „Периметар“ на борбени режим. Уколико после одређеног времена не уследи команда за искључење, систем почиње да лансира ракете. Таква одлука омогућује да се искључи људски фактор и гарантује наношење узвратног другог удара чак и при потпуном уништењу команде и лансирних чета.

Нуклеарна Русија

„Периметар“ у мирнодопско време „дрема“, али не престаје да анализира приспеле информације. При преласку на борбени режим или по добијању сигнала за узбуну од СПРН, од Ракетних јединица стратешке намене и осталих система, укључује се мониторинг мреже сензора за откривање знакова нуклеарних експлозија.

Руководство РФ је више пута износило уверавања страним државама да не постоји ризик од случајног или несанкционисаног лансирања ракета. Пре старта алгоритма узвратног удара „Периметар“ проверава постојање четири услова. Као прво, да је дошло до нуклеарног напада. Затим се проверава функционисање везе са Генералштабом – ако веза постоји, систем се искључује. Ако Генералштаб не одговара, „Периметар“ контактира „Казбек“. Ако и тамо ћуте, вештачка интелигенција преноси право на доношење одлуке било ком човеку који се налази у командном бункеру. И тек после овога почиње да делује сама.

Росијскаја газета. Сва права задржана.