Аутомат ППШ-41, ратни споменик

ППШ је наследник аутомата Дегтјарева ППД-34/40, који је био прескуп за производњу. Од њега је наследио спољашњи изглед, а између осталог и тешки добош-оквир за 71 метак, прекопиран од финског аутомата Suomi после Зимског рата 1939-40. Од 1942. ППШ је добио и лакши класични оквир за 35 метака, мада су и такви модели имали своје недостатке. Тешки оквири који нису увек били згодни за употребу ипак су и даље остали, без обзира на то што је за нормалну употребу често требало налазити конкретне оквире за конкретне аутомате појединачно.

Споменик незнаном војнику у парку „Трептов“ у Берлину. Фотографија: Andreas Steinhoff.

За разлику од свог претходника, ППШ је био знатно једноставнији и јефтинији, фрезовани („глодани“) конструктивни елементи били су замењени пресованим, а прецизну обраду захтевали су само цев и затварач (и то са доста великом толеранцијом). То је од њега направило „ратни“ аутомат: производња у ратно време захтевала је уштеду материјала и поједностављену технологију уз очување поузданости. Како год, али аутомату ППШ није била потребна додатна поузданост.

Специфичност аутомата ППШ била је у моћном пиштољском стрељиву калибра 7,62×25 од „тетејца“ (Токарев ТТ). То је зрну давало већу брзину. При томе је темпо гађања ППШ био веома висок: до 900–1000 метака у минуту.

Висока маса ППШ, често третирана као недостатак, ту је ишла у корист стрелцу: оружје се приликом рафалног гађања понашало стабилније од лакших митраљеза, као што је немачки MP-40. У томе му је помагла и цевна кочница-компензатор, који смањује и неутралише трзај цеви.

Рововска метла

Све заједно је чинило да аутомат буде доста незасито, али и ефикасно средство ватреног дејства и неутралисања на даљини од неколико стотина метара. Циљеви су могли да се уништавају нишанском ватром до 200 метара. Поређења ради: MP-40 је сматран ефикасним на удаљеностима које не прелазе 100–150 метара. На удаљеностима преко 200–250 метара противник се једноставно могао засипати бујицом олова из ППШ захваљујући високом темпу гађања или сасређеној ватри од стране неколико митраљезаца. Са „незаситошћу“ је морао да се бори бубањ са 71 метком.

Више о руској војсци

У том смислу ППШ је био изузетно ефикасна „рововска метла“, средство за борбу на кратке дистанце у затвореним оквирима (ровови, борбе у градским условима).

Није случајно то што су се јуришне групе које су дејствовале у градским условима комплетирале првенствено од митраљезаца — без обзира на то што је основно оружје пешадије и даље била пушка Мосина.

ППШ није био најбољи митраљез у Другом светском рату, као што се из неког разлога сматра. Мишљења стручњака се подударају у томе да је најбољи био други совјетски аутомат – лакши и технологичнији аутомат система Судајева (ППС Алексеја Судајева), који је произведен у готово пола милиона примерака.

„Боље“ је највећи непријатељ „добром“, а уз то, аутомат Судајева је био спреман за експлоатацију тек 1943, а и производио се у Лењинграду у току Опсаде, што је до почетка 1944. отежавало масовно снабдевање јединица овим оружјем на осталим деловима фронта (у време скидања блокаде произведено је само 46 хиљада таквих цеви). А аутомат Совјетске армије био је потребан од првих дана рата и то у огромној количини.

Такав аутомат постао је ППШ-41, стога има и заслужено место — на споменицима совјетским ратницима.

Руски текст на порталу defendingrussia.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.