Претећа егзотика: 5 руских оружја с неуобичајеним изгледом

Вихор на ваздушном јастуку: десантни брод Зубр

„Зубр“ („Бизон“) се практично не види када је у покрету, те се стиче утисак да према обали јури један стуб млазева морске воде. Али уз ужасну буку највећи и најбржи на свету десантни брод тромо стиже на обалу, и тада се могу видети његова четири огромне елисе на крми у кружним оквирима и еластична „сукњица“ која и чини ваздушни јастук. Захваљујући њему брод лебди над водом.

„Зубр“ може да превози тешку технику, као и десантне формације, а може и да их искрцава на неприпремљену обалу. То је још и брод који може бити право теренско возило. Он не иде само по води, већ и по копну и леду, савлађујући препреке до метар и по.

„Зубр“ се осим Русије налази и у наоружању Грчке.

Морски Робокап: противавионски артиљеријски ракетни систем „Палма“

Прво што вам пада на памет кад видите систем „Палма“, то је зачуђујућа сличност са човеком: ту је и глава са очима и устима, а ту су и две руке. „Главу“ чине оптичко-електронски системи за навођење аутомата, затворени у „лопту“ изнад система, а уста и очи су телевизијски и инфрацрвени канали, као и ласерски даљиномер. „Руке“ се претварају у брзометне топове и уређаје за противавионске вођене ракете.

„Човечуљак“ стоји на стражи и чува безбедност поморских бродова, он гађа противбродске ракете које су се пробиле до брода, уколико овај нема могућности да на својој палуби размести велики противавионски ракетни систем.

„Палме“ стоје на фрегатама „Гепард“, које су изграђене за РМ Вијетнама, као и на руској фрегати „Адмирал Горшков“, који ће се наћи у строју ове године.

Претходник авиона пете генерације: Су-47 „Беркут“

„Беркут“ изгледа као обичан борбени авион, док се не погледају његова крила: изгледа као да су пројектанти приликом прављења авиона нешто побркали и поставили их под погрешним углом. Међутим, то „погрешно“ крило са такозваном обрнутом стрелом и представља главну предност „Беркута“. Такав авион брзо достиже брзину при полетању са кратке узлетно-слетне стазе носача авиона и прелази у хоризонтални лет, без ризика да падне у воду. Авион може да маневрише при малим брзинама, чак може да врши и динамичко кочење („кобра Пугачова“), при чему лети репом напред, а да притом не упада у ковит.

Су-47 се може назвати прародитељем авиона пете генерације ПАК ФА. Пошто је то био једини руски авион који има димензије ловца, а при томе има унутрашњи товарни одсек, током тестирања у оквиру програма ПАК ФА он је носио тежинске имитаторе перспективних вођених ракета.

„Беркут“ је прављен као експериментални авион у једином примерку и није почео серијски да се производи.

Екраноплан: летећи брод

Екраноплан је својеврсни хибрид брода и авиона, с тим што се не зна којих особина има више – од авиона или брода. Они полећу и спуштају се на воду, а могу да лете брзином од 500 km/h на неколико метара од поваршине воде. Тако екранопланима нису страшне ни морске мине, нити торпеда противника. Неприметни су и за непријатељске радаре.

У СССР-у су развијене две врсте екраноплана: „Орљонок“ и „Луњ“. Овај други је могао да носи противбродске ракете „Москит“ и представљао је претеће оружје. Чак су га назвали „убица носача авиона“. „Луњ“ је био произведен у једином примерку, а са смрћу конструктора Ростислава Алексејева била је прекинута даља израда овог модела.

„Орљонок“ је био мањих димензија и прављен је као средство за пребацивање десанта. Унутар „Орљонка“ се могло превести 200 поморских пешадинаца и два тенка.

У СССР-у су планирали да произведу 120 „Орлића“, међутим, и овај екраноплан је имао тужну судбину: због недостатка финансирања пројекат је био замрзнут. А с распадом СССР-а пројекти у области борбених екраноплана били су дефинитивно затворени и њихова производња је била прекинута.

Скоро конвертоплан: хеликоптер Ми-12

За разлику од америчког Оспри V-22, највећи хеликоптер на свету Ми-12 нема повратне елисе, али је ипак израђен према попречној шеми, која се због своје компликованости крајње ретко користи код хеликоптера. Међутим, по обичној шеми није било могуће конструисати хеликоптер велике носивости, јер је тај гигант замишљен за војску као машина која може да превезе компактне терете преко 30 тона, например, балистичке ракете.

Поред необичне шеме распореда елиса, „шарм“ хеликоптеру Ми-12 дају његова крила: око трупа је крило уже. Овакав конструкторски потез је повећао контролу над хеликоптером и његову снагу узгона.

На хеликоптеру је 1969. постигнут рекорд носивости. Подигао је терет од 40,2 тоне на висину 2250 метара. Овај рекорд још увек нико није оборио.

Без обзира на све успехе и највишу оцену, машина није почела да се серијски производи. Војска се одрекла од Ми-12, а такви хеликоптери у великој количини нису били потребни цивилима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.