Извиђачи за будућност: прве беспилотне летелице руске производње

Беспилотне летелице су последњих година постале један од симбола ратова новог столећа. Ратова који се воде брзо и ефикасно, са минималним губицима сопствених снага, ратова у којима се време за добијање информације и доношење одлука драстично смањило. „Руска реч“ је за вас одабрала три беспилотне летелице које су највише заступљене у оружаним снагама Русије.

Беспилотна летелица „Груша“ („Крушка“)

Извор: РИА „Новости“.

Један од првих беспилотних система који је ушао у састав Оружаних снага била је „Груша“, коју је произвела компанија „Ижмаш - Беспилотни системи“. Његова основна функција је извиђање и осматрање, и то у малом радијусу – отприлике 10 километара.

Надокнада заостатка

Без обзира на то што Русија тренутно заостаје за лидерима у области беспилотне авијације (САД и Израелом), она у свом арсеналу има низ перспективних пројеката, као што су тешка извиђачко-ударна беспилотна летелица „Дозор-600“, чија се тестирања већ одвијају у Оружаним снагама, или мала беспилотна летелица „Ка-175“ са вертикалним узлетањем и слетањем, палубног базирања, чији је пројекат за сада још на нивоу макете.

Беспилотна летелица је намењена за извиђање и корекцију ватре. Она на командни пункт упућује координате циљева са висине 300-500m, без проблема види маскиране објекте и фиксира ефикасност ватре. За противника је неприметна захваљујући светлој боји и пластичном корпусу, кроз који пролазе зраци радара. Могуће да је управо због те специфичности и посебне духовитости војних стручњака добила име „Груша“ (крушка), као алузија на дечју загонетку „виси крушка, а не смеш је појести (одгонетка – сијалица).

Димензије летелице нису велике, веома личи на дечји авиончић, што је сврстава у класу минијатурних беспилотних апарата. Максимална висина на коју „Груша“ може да узлети износи један километар. Време лета је мање од сат и по – толико је довољно за извиђачку мисију на мањој територији. Уређај лети помоћу мотора на електрични погон, што га чини практично бешумним. 

Беспилотна летелица „Елерон-3СВ“

Извор: press photo.

„Елерон-3СВ“ производи компанија „Еникс“ из Казања. Летелица може да обавља борбене задатке у било које време дана и ноћи и да остане непримећена. „Елерони“ имају веће могућности у поређењу са „Грушом“, јер се они не примењују само за вршење ваздушног извиђања ближег радијуса дејства, већ и као средства за радио-електронско неутралисање.

Опрема је стандардна за беспилотну извиђачку летелицу: фото-камере, термовизори, видео-камере са десетоструким увећањем. Максимална узлетна маса апарата износи 5,3 килограма, маса корисног терета је до 1 kg. Ова машина развија брзину до 130 km/h и достиже висину до 4000 m.

Како кажу пројектанти „Елерона-3СВ“, његова цена је приближно 5 пута нижа од иностраних еквивалената као што су комплекси „Застава“, који се производе у РФ по уговору који је склопљен 2010. између ОПК „Оборонпром“ и израелске компаније Israel Aerospace Industries Ltd.

Број „Елерона“ у руској војсци биће већи током следеће године. У складу са државним уговором, компанија „Еникс“ ће Министарству одбране током 2015. испоручити скоро двадесет комплекса са беспилотним апаратима „Елерон-3СВ“.

„Орлан-10“

Фотографија из слободних извора.

„Орлан-10“ је још једна тактичка извиђачка беспилотна летелица, међутим, у поређењу са лаком „Грушом“ или „Елероном“ летелица је тежа и развија већу брзину (150 km/h). У ваздуху може да проведе 16 сати, а прима на себе корисни терет до 5 kg, што знатно повећава дијапазон њене примене. Беспилотна летелица омогућава контролу дужих објеката на тешко доступним теренима и може се користити за потраге и спасилачке акције.

Главни шарм „Орлана -10“ састоји се у његовој модулској архитектури. Према информацијама пројектаната беспилотних летелица, компаније „Специјални технолошки центар“, на њој није потребно мењати камере (као код иностраних еквивалената). Довољно је да се пребаци сигнал са видео-камере на термовизијску камеру или да се од дрона затражи детаљна фотографија терена, ради подробног проучавања. Све ово се ради директно за време летења на удаљености 125 km од базне станице.

Са једног командног пункта могу се истовремено контролисати четири „Орлана“. Притом један од њих може служити као ретранслатор података за остале, што повећава општи домет дејства групе.

„Орлан-10“ је успешно прошао државна испитивања, добио је високу оцену од стране руководства Копнене војске и Војно-десантних снага и ускоро креће са серијском производњом.

Росијскаја газета. Сва права задржана.