„Град“ који доноси врелу кишу испаљених ракета

Попут некаквог натовареног водоинсталатерског камиона, овај мобилни систем чини 40 лансирних цеви уредно наслаганих иза кабине. „Град“ се много чешће приказује приликом дејства него док је у вожњи, јер је тада визуелни ефекат много импресивнији – тачније, застрашујући. За 20 секунди БМ-21 испаљује свих 40 пројектила чија је појединачна маса 66 kg. Лансиране 122-милиметарске ракете толико брзо лете да се не могу визуелно пратити, а намењене су дејству у зони удаљеној од 5 до 20 km. При томе по непријатељу пада разорна „киша“ која има уништавајуће дејство на површини 14 хектара, што у његовим редовима изазива панику.

Потомство „Стаљинових оргуља“
Руска ракетна артиљерија је 2013. обележила свој 50-годишњи јубилеј: у наоружање Совјетске армије 28. марта 1963. уведен је вишецевни бацач ракета (РСЗО) БМ-21 „Град“. Највиши технолошки ниво овог система и његових наследника учинио је да Совјетски Савез, који је иначе диктирао моду у области ракетне артиљерије од тренутка када је направљена легендарна „Каћуша“, дугорочно уђе у ред неоспорних лидера. Ово место чува и данашња Русија.

Експлозивни ефекат једнак је оном који производе 152-милиметарске артиљеријске гранате, али са још више дисперзивних фрагмената.

БМ-21 је првобитно конструисан са наменом да уништава груписану живу силу или опрему, и има три члана посаде.

Међутим, вишецевни бацач ракета „Град“ захваљујући својој покретљивости има широку зону уништавања и може се брзо припремити и за дејство и за повлачење, што га чини погодним за герилски начин ратовања.

У регуларним армијама БМ-21 се користи са одговарајућим механичким нишанима и може врло прецизно да погађа циљеве уз помоћ осматрачких средстава. Међутим, искуства из локалних сукоба широм света говоре да се „Град“ све више употребљава за брзу и насумичну паљбу по супарничким положајима што повећава вероватноћу колатералне штете.

По совјетској и руској традицији, и овај вишецевни бацач ракета добио је име по метеоролошкој појави разорне снаге, попут „Урагана“ или „Смерча“ (торнадо).

У оперативну употребу уведен је 1963, као замена за легендарну „Каћушу“ (ознака БМ-13), страх и трепет за немачке трупе у Великом отаџбинском рату. Почетком 1960-их Совјетска армија закључила је да „Каћушине“ карактеристике (домет од 10 km и 16 лансирних цеви) више не задовољавају потребе савременог ратовања.

Конструктори из Туле напустили су идеју развоја турбомлазних ракета са бочним млазницама за окретање пројектила током лета чиме се поваћава прецизност и определили су се за нефиксиране стабилизаторе. Такође, избором цевног лансирног система успели су да успешно укомпонују наизглед неспојиве елементе коришћене код других вишецевних бацача ракета.

БМ-21 распоређен је у бројне батаљоне моторизоване пешадије и у оклопне дивизије. Убрзо су га са ентузијазмом прихватиле армије широм света. Од 1964. укупно је направљено више од 11.000 оваквих система за монтирање на возила и то у бројним модификацијама.

Модификовани системи „Град“ уврштени су у наоружање различитих војних јединица, од морнаричке пешадије до герилских одреда. Средином 1960-их на захтев Вијетнамаца развијен је лаки ракетни систем „Град-П“.

То је била портабл верзија коју је на леђима могао да носи један војник и била је намењена употреби на планинском терену, недоступном возилима која носе артиљеријска оруђа.

„Град“ је први пут употребљен у војном сукобу на руско-кинеској граници 1969, када су кинеске трупе заузеле Даманско острво на реци Усури.

Изложени великом притиску јединица регуларне кинеске војске, совјетски граничари били су присиљени да узврате. Како није добио наређења за даља поступања из Москве, командант Далекоисточног војног округа генерал-лајтнант Олег Лосик наредио је употребу недавно пристиглих 60 система БМ-21, иако су они тада још увек били војна тајна.

Здруженом паљбом једног артиљеријског пука и неколико минобацачких батерија дејствовано је у зони до 20 km унутар кинеске територије. Непријатељске снаге које су прешле совјетску границу претрпеле су тешке губитке, а истовремено су уништене и њихове резервне снаге и залихе.

Када је Совјетска армија повратила контролу над острвом војници су видели да је цела његова површина од 1 km² била спаљена. Нису могли да верују да је то само последица дејства артиљерије, већ су после тога почеле да круже гласине како су коришћена и хемијска средства.

После скидања вела војне тајне, БМ-21 извежен је у бројне земље и чак је одиграо одлучујућу улогу у неким историјским догађајима.

Тако су 1975. анголске и кубанске снаге допремиле системе „Град“ у Конго да би зауставиле напредовање заирских и јужноафричких јединица ка престоници Анголе, Луанди. Тиме су створени услови да та земља прогласи независност од Португалије 11. новембра 1975, како је било планирано.

Више о руској војсци

БМ-21 је такође коришћен и у Авганистану, најчешће за дејства по муџахединским упориштима у брдским и планинским областима. Запажену улогу остварио је и у операцији „Магистрала“ из 1987, јер је допринео уништавању бројних непријатељских снага и ослобађању саобраћајнице у југоисточној провинцији Хост одсеченој од остатка земље.

Данас се БМ-21 користи у више од 50 држава на различитим континентима. У Русији га постепено замењују системи „Град-1“, „Ураган“ и „Смерч“. Иако супериорнији по ватреној моћи, још нису достигли „старијег брата“ по ратном искуству и страхопоштовању које изазива.

Росијскаја газета. Сва права задржана.