Компјутери у СССР-у: последице једне лоше одлуке

Командна табла совјетског компјутера класе БЕСМ (разрађене почетком 1950-их) у Обједињеном институту за нуклеарна истраживања (Дубна, Московска Област). Извор: РИА „Новости“.

Командна табла совјетског компјутера класе БЕСМ (разрађене почетком 1950-их) у Обједињеном институту за нуклеарна истраживања (Дубна, Московска Област). Извор: РИА „Новости“.

Први совјетски компјутери, створени крајем 1940-их, по квалитету су парирали својим западним конкурентима. Ова грана индустрије се у СССР-у убрзано развијала до краја 1970-их, све док руководство својом непромишљеном (и како испада, судбоносном) одлуком није обуставило реализацију оригиналних пројеката. Неки од њих били су толико занимљиви и актуелни да до данас носе ознаку поверљивости.

Одмах после Другог светског рата Стаљинова Влада је разматрала могућности техничког унапређења индустрије и науке. Хладни рат који се приближавао захтевао је мобилизацију интелектуалних ресурса нације. До почетка 1950-их у СССР-у је створена савремена информатичка индустрија која ни по чему није заостајала за америчком. Међутим, почетком 1970-их руководство земље је донело одлуку да обустави оригиналне пројекте и да се посвети простом копирању западних система. Као последица тога уништена је читава грана производње. То је истовремено представљало губитак за целокупну светску науку.

Први кораци: из СССР-а у будућност

Први радови на стварању „мале електронске рачунарске машине“ почели су 1948. у тајној лабораторији у месту Феофанија код Кијева. Пројекат је водио Сергеј Лебедев, тада директор Института за електротехнику Академије наука Украјине. Он је развио, утемељио и реализовао принципе електронских рачунара који програм чувају у меморији. Колектив под руководством Лебедева је 1953. створио први велики рачунар под називом Велика електронска рачунарска машина БЕСМ-1 (_serbianBeginIgnore_БЭСМ-1_serbianEndIgnore_). Он је састављен у Москви, у Институту за прецизну механику и рачунарску технику. БЕСМ-1 је за основу имао 180 хиљада дискретних транзистора и био је јединствен по томе што се у њему није налазила ниједна микросхема.

Данас научници сматрају да би Совјетски Савез имао шансе да постане светски лидер у овој сфери само да су компјутери на неки начин били унифицирани.

Персонални компјутери су такође имали интересантна техничка решења, посебно у серији коју је производио кијевски Институт за кибернетику: Мир-1, Мир-2 и Мир-3. То су били сасвим функционални пи-си рачунари шездесетих година са свим неопходним карактеристикама, економичном меморијом и могућношћу коришћења у свим сегментима индустрије.

Оригинални компјутерски системи у СССР-у нису били подведени под јединствен стандард чак ни у оквиру исте серије. Нове серије често нису могле да „комуницирају“ са својим претходницима. Машине су се разликовале по критеријумима као што су капацитет и спољни прикључци. Данас научници сматрају да би Совјетски Савез имао шансе да постане светски лидер у овој сфери само да су компјутери на неки начин били унифицирани.

Непостојање јединственог стандарда и погрешна стратегија развоја довели су до тога да је 1970-их информатички инжењеринг у Совјетском Савезу почео рапидно да заостаје. До тренутка распада СССР-а ова грана индустрије није више могла да се такмичи са Западом. Андреј Јершов, један од оснивача информатичке технологије у СССР-у, отворено је изјавио да би Совјетски Савез створио најбољи пи-си на свету, само да Глушков није престао да развија своју серију „Мир“.

Кобна грешка: копирање IBM система

Власти СССР-а су 1969. одлучиле да обуставе оригиналне пројекте и пређу на производњу компјутера на основу платформе IBM/360, тј. да почну да се баве копирањем западних система. „То је била најгора могућа одлука“, објашњава историчар и програмер Јуриј Ревич. „За то што је ова грана индустрије престала самостално да се развија одговорно је совјетско руководство и делимично сами конструктори. Свака група се ‘крчкала у посебном лонцу’, режим тајности је довео до тога да је било једноставније да се нека технолошка решења преузму из западних научних часописа, него из совјетске литературе.“

По Ревичевом мишљењу, био је то сигуран пут ка заостајању информатичке индустрије. У тренутку када је 1971. у СССР-у на тржиште изашла прва серија совјетског ЕС ЕВМ (_serbianBeginIgnore_ЕС ЭВМ_serbianEndIgnore_ - Јединствени систем електронских рачунарских машина), у САД се већ прешло на следећу генерацију IBM/370. „Пројектанти су морали изузетно много да раде, ништа мање него када би компјутер стварали од нуле, укључујући превод програма и много тога другог“, каже Ревич. „Међутим, резултат је био неадекватан. Светска наука је због ове одлуке много изгубила.“

У информатичкој индустрији је 1980-их настао застој. Развијане су и реализоване замисли из периода од 1940-их до 1960-их. Совјетски пандани IBM компјутерима су се развијали, али на оригиналним идејама се готово уопште није радило.

„У време када сам ја почињао да радим, крајем 1980-их и почетком 1990-их, у земљи су коришћене две-три врсте компјутера“, сећа се програмер, аналитичар за UBS, творац прве руске електронске библиотеке Lib.ru Максим Мошков. „На послу сам имао два сандука величине канцеларијског стола, високе метар и по, на којима су се радили обични прорачуни за плате сарадника. Они су се користили и као подршка приликом реализације неких научних експеримената. Оперативна меморија ових сандука била је 16 мегабајта, на њима је било ангажовано петнаестак програмера, аналитичара компјутерских система и лабораната. Истина, и страни компјутери су функционисали на исти начин. Они су имали нешто другачије електронске компоненте, али принцип је био исти.“

Да ствар буде још гора, многи творци совјетских компјутера отишли су у иностранство. Тако је Владимир Пентковски из Института за прецизну механику и информатичку технику „Лебедев“ постао водећи инжењер за развој микропроцесора у компанији „Intel“. Под његовим руководством ова компанија је 1993. произвела процесор Pentium. Пентковски је приликом рада на пројектима за „Intel“ реализовао многе совјетске идеје. Компанија „Intel“ је 1995. на тржиште избацила унапређени процесор Pentium Pro, који је по својим могућностима био близак руском микропроцесору Ел-90 (Ель-90) из 1990.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“