Русија на фронту против еболе

Узрочник еболе је један од најопаснијих вируса познатих човечанству. Испитује се само у установама највишег степена сигурности (BSL-4), као што је институт „Вектор“ код Новосибирска. Извор: Reuters.

Узрочник еболе је један од најопаснијих вируса познатих човечанству. Испитује се само у установама највишег степена сигурности (BSL-4), као што је институт „Вектор“ код Новосибирска. Извор: Reuters.

Домаћа вакцина против еболе спремна је за тестирање. За то време, руским лекарима у Западној Африци помаже искуство са „домаћом“ кримско-конгоанском грозницом. Московски вирусолог који се у Африци бори са епидемијом еболе за „Руску реч“ говори о свом невидљивом непријатељу и одговара на нека честа питања која људи имају о овој болести.

Руска експериментална вакцина против вируса хеморагичне грознице ебола, на којој се ради у институту „Вектор“ код Новосибирска, предмет je претклиничких испитивања на животињама и ускоро ће бити спремна за тестирање на људима, изјавила је у интервјуу за „Руску реч“ руководилац Федералне инспекције за заштиту права потрошача и добробит људи (Роспотребнадзор) Ана Попова.

„Све иде у прилог томе да ће вакцина ускоро моћи да се примењује као превентива против еболе“, рекла је Попова, али није навела прецизне рокове.

У Гвинеји се тренутно налази специјализована бригада руских епидемиолога и вирусолога са мобилном вирусолошком лабораторијом, чију основу чини возило КАМАЗ-а. Руски специјалисти раде у болници „Донка“ у главном граду Гвинеје Конакрију, одржавајући блиску сарадњу са Светском здравственом организацијом и „Лекарима без граница“.

Највећа епидемија од 1976.

Према подацима Светске здравствене организације на дан 18. септембра, у Западној Африци је заражено 5347 особа, а 2618 је умрло. Смртност је у просеку око 60%, што је мање него за време ранијих епидемија, када је смртност достизала чак 90%.

Ова епидемија се може сматрати највећом од времена откривања вируса 1976. Осим Гвинеје, Сијера Леонеа и Либерије, случајеви заразе еболом забележени су у Нигерији и Сенегалу. Према истраживању Оксфордског универзитета, вирус би се могао појавити у 15 земаља тропске Африке, где у зони ризика живи 22 милиона људи.

Још једна потенцијална опасност лежи у могућности да вирус мутира тако да може да се преноси не само директним контактом са телесним течностима заражене особе, као сада, него и капљичним путем. Ову претпоставку је изнео Мајкл Остерхолм из Центра за истраживања у области инфективних болести Универзитета у Минесоти.

Како смањити смртност?

Сарадник Научноистраживачког института за вирусологију „Дмитриј Ивановски“ Михаил Шчелканов је у интервјуу за „Руску реч“ изјавио да вакцина, чак и експериментална, може да помогне у борби против вируса, али да је много важније да се пронађе одговарајућа терапија. Шчелканов је био у првој групи руских вирусолога који су упућени у Гвинеју почетком августа да пруже помоћ у борби са епидемијом.

„Ако болеснику обезбедите одговарајућу симптоматску терапију, додајете 10% могућности да преживи. Ако додате одговарајућу антиинфективну терапију, добијате још 10%. Ако обезбедите и респираторну подршку, то значи додатних 20%. Уз хемостатичку терапију добијате још 10%. А ако уз све то болеснику дате и имуносерум, шансе да преживи расту за још 25–30%“, каже Шчелканов.

Према његовим речима, хеморагичне грознице, у које спада и ебола, опасне су због брзине ширења, као и због тога што се појављују на тешко доступним местима: тамо где нема болница болесник једноставно не може да добије помоћ. Уз одговарајуће лечење смртност се може смањити на 5–10%.

„На пример, код нас је веома позната кримско-конгоанска хеморагична грозница. Због непостојања санитарних норми у удаљеним селима у совјетској Средњој Азији смртност од ове болести је достизала и 50%.“

„Сасећи у корену“

Основни проблем Западне Африке је у томе што, с обзиром да епидемија није била заустављена у децембру 2013, када су почели да се појављују први случајеви, сада се, према речима Шчелканова, „може зауставити само ако се тамо упути војни контингент и ако се села међусобно потпуно изолују“. Али ни то не би помогло да се епидемија сасвим искорени.

Епидемију еболе је тешко зауставити из два основна разлога. Као прво, инфекција спада у природно жаришне инфекције, а тренутно је практично немогуће контролисати процес циркулације вируса у природним шумским жариштима у Гвинеји, Сијера Леонеу и Либерији. За то су неопходни подаци који се могу сакупити уз помоћ епидемиолошке станице, о чијем оснивању Русија преговара са Гвинејом. Као друго, Западна Африка је једна од најсиромашнијих територија на свету, где практично не постоје санитарно-епидемиолошке службе.

Коментари Михаила Шчелканова са Научноистраживачког института  за  вирусологију „Дмитриј  Ивановски“:

Агенс за биолошко оружје?

Као и ма који други вирус, ебола се може користити као агенс за биолошко оружје. Као и салмонела и грип. Ако се у рукама стручних људи нађе било који патоген, уз одговарајућу примену они увек могу постићи своје циљеве.

Вештачки вирус?

Заирска варијанта вируса еболе (Zaire ebolavirus) није вештачки вирус. Ми још увек не умемо тако добро да манипулишемо вирусима да бисмо могли да их стварамо. А и због чега бисмо то радили ако их можемо узети из природе?

Руска школа

Дијагностика је у болници „Донка“ у Конакрију прилично добро организована, у великој мери захваљујући томе што је руководилац лабораторије, доктор Мага, завршио Московску државну академију ветеринарске медицине и биотехнологије „К. И. Скрјабин“ [на академији се учи дијагностика вирусних инфекција, а неке од њих, попут еболе, прелазе са животиња на људе — прим. ред.].

Антисанитарни услови преовладавају због административне неуређености многих земаља Западне Африке и високог нивоа корупције, који не дозвољава чак ни да се квалитетно реализују противепидемиолошке мере. На пример, за један и по долар инфицирана особа може да напусти епидемиолошки кордон.

Још је важно узети у обзир специфична локална веровања. Између осталог, обичај је да на сахрани сви присутни загрле умрлог пре него што га положе у земљу. Све то не доприноси ефикасном искорењивању епидемије.

О природи вируса

Природна жаришта грознице ебола налазе се на Северногвинејској висоравни у зони покривеној шумом. Природни носиоци су велики љиљци. Они обично живе у високим зонама тропске шуме, сами не оболевају у клинички израженом облику, али вирус ослобађају кроз измет и пљувачку. Од њих се зараза преноси на примате. Велики мајмуни, који су услед болести слабо покретљиви и клонули, постају најлакши плен за ловце, на које се зараза затим преноси.

Зараза на људе прелази и од других врста слепих мишева. Добро термички обрађено месо слепог миша не представља опасност, али зараза је могућа приликом припремања меса. Једини начин за борбу против вируса је развијање вакцине и редовни мониторинг природних жаришта.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“