„Сатурнови прстенови” ускоро и око Земље?

На међународној космичкој станици (МКС) 2017. ће почети да ради опсерваторија Extreme Universe Space Observatory из које ће се вршити мониторинг космичког отпада. Уколико овај пројекат буде успешан, научници ће конструисати ласерски топ. Претпоставља се да би он могао да загрева и разбија опасан космички отпад на удаљености од 100 километара, а затим да га усмерава ка Земљи где би преостали ситнији делови сагоревали у атмосфери. Пројекат је покренула јапанска дигитална астрофизичка лабораторија Riken (Riken Computational Astrophysics Laboratory).

Научници сматрају да је ласер само једна од могућности за „чишћење“ Земљине орбите. Русија планира да до 2025. године конструише сателит „Ликвидатор” који би служио као „чистач” отпада, а у децембру исте године биће лансиран и сателит „Ломоносов” који ће снимати космички отпад.

Космички отпад лети огромном брзином – око 8 километара у секунди. «Последњих година овај проблем је постао веома актуелан, јер се дешавало да мањи комади отпада ударе у космичке апарате, што је изазивало озбиљне кварове“, каже за „Руску реч“ Александар Железњаков, академик Руске академије космонаутике „Циолковски”. „Делић космичког отпада величине само два центиметра може да уништи космички апарат. То је нарочито опасно за пилотиране космичке бродове, јер би и најмања честица нарушила херметизацију кабине, што би било погубно за космонауте”.

Откуд у орбити космички отпад?

Данас у целом свету научници покушавају да реше проблем космичког отпада. Према речима директора Института за космичку политику Ивана Моисејева, руске и америчке космичке службе прате кретање космичког отпада приликом лансирања космичких апарата и при корекцији њихове орбите. «Ласер је веома погодан јер може да загреје и разбије комаде космичког отпада. Када загрејани комад почне да се топи, јавља се млазни потисак. Затим комад космичког отпада улази у Земљину атмосферу и у њој сагорева”, објашњава Моисејев.

„Прозор“ који контролише космички простор
Јединице ваздушно-космичке одбране (ВКО) завршиле су државно тестирање оптичко-електронског система за откривање космичких објеката „Окно“ („прозор“), који се налази у Таџикистану. До 2018. ће бити постављено преко 10 најсавременијих система за контролу космичког простора.

Проблем космичког отпада је избио у први план 2009. после судара руског сателита „Космос 2251“ и америчког „Iridium 33“. После овог судара делови сателита су у виду космичког отпада буквално засули Земљину орбиту на висини од 700 до 900 километара. Научници су утврдили да су се након судара расуле десетине хиљада крупнијих делова сателита величине по неколико центиметара и милиони ситнијих.

Рад космичких служби је озбиљно угрозио и експеримент кинеске војске која је 2007. године оборила свој метеоролошки сателит. «Делови тог сателита и ракете стално ће кружити око Земље», каже научни руководилац Института за космичку политику Иван Моисејев. Он сматра да је неопходно законски регулисати понашање у космосу како би се у будућности избегли слични случајеви. Осим тога, по Моисејевљевом мишљењу, земље учеснице пројекта МКС морају да се договоре око поделе трошкова за израду ласерског топа који конструишу јапански научници. Док се ова питања не реше, нећемо моћи ништа озбиљно да урадимо», напомиње експерт. 

Све више космичког отпада

О проблему космичког отпада у свету је почело озбиљније да се размишља почетком 1990-их. Научници из САД и СССР су тада објавили низ озбиљних студија са прогнозама које се сада обистињују. По мишљењу неких стручњака, ситуација се полако отима контроли.

Руски астрономи пронашли воду у далеком свемиру
Први пут су на растојању од 24 милиона светлосних година од Земље у црној рупи откривени молекули воде. Астрономи су их уочили захваљујући новом методу који омогућава да се тачније измери растојање до извангалактичких објеката и боље проучи структура Космоса.

«Сматра се да ће количина космичког отпада достићи критичан ниво када почне његово масовно самообнављање. Међутим, већ сада се ближимо критичном нивоу“, каже Јуриј Зајцев, шеф одељења Института за космичка истраживања Руске академије наука.

Према речима професора Андреја Назаренка, аутора књиге «Моделирање космичког отпада», у току је веома опасан процес одвајања делова у међусобним сударима при кретању огромном брзином. «Ласер није довољна заштита од космичког отпада. Њиме се може појединачно заштитити један космички брод или сателит. Према нашим прогнозама, већ кроз 200 до 300 година људи више неће моћи да лансирају космичке апарате, јер ће космички отпад око Земље формирати прстенове попут оних на Сатурну. Земља ће једноставно бити „окована“ ситним деловима ислужених космичких апарата. Могуће је да ће то довести и до озбиљних климатских промена», закључује професор Назаренко.

Росијскаја газета. Сва права задржана.