Северодвинск: Постојбина совјетских водених џинова

Совјетска обала Баренцовог мора је све до 30-их година 20. века била само ледена пустиња. Тешки климатски услови, слаба насељеност и недостатак путева учинили су ову област неповољном за насељавање. Тек уочи Првог светског рата власт је, суочена са могућношћу потпуне блокаде Балтичког и Црног мора, преко којих су водиле везе између Русије и Европе, почела да размишља о изградњи лучке инфраструктуре на Колском полуострву. Град Мурманск је био прва руска лука на обали Северног леденог океана. Међутим, у војном погледу ова територија је још дуго остала неосвојена.

Све се променило уочи Другог светског рата. Искуство из ранијег глобалног конфликта показало је Русији у чему је била њена слабост. Упркос огромној територији она је била рањива у погледу поморске блокаде. Немачка морнарица је лако блокирала Балтичко и Црно море, након чега је веза између Совјетског Савеза и његових западних савезника била сведена на далекоисточни коридор, који је био слабо логистички припремљен, и на поморски пут преко северног Атлантског океана, који је фактички био незаштићен пред нападима јата немачких подморница. Опстанак земље је зависио од њене војне моћи, а совјетска армија је део испорука од животне важности добијала из иностранства. Сама логика опасности од избијања конфликта подстакла је Русију да се утврди на негостољубивим обалама Баренцовог мора.

Технолошки напредак руских ненуклеарних подморница
Игор Молчанов, главни пројектант у Централном пројектантском бироу „Рубин“, саопштава да ће током 2016-2017. бити направљен први анаеробни мотор са новом батеријом за подморнице четврте генерације.

Совјетско руководство је 1936. године донело судбоносну одлуку о изградњи бродоградилишта за производњу и ремонт великих бродова на обали Белог мора. На локалитету нису постојали никакви услови за организацију тако грандиозног подухвата. Није било довољно основати само бродоградилиште. Око њега је требало подићи читав град, и то за само неколико година. Већ до 1939. у северној тајги је никло велико насеље, данас познато као град Северодвинск. Конструкције за изградњу бродова подизане су у рекордним роковима. Већ три године након оснивања завода почела је изградња првог тешког бојног брода. Сматрало се да ће ове оклопне тврђаве успешно заштитити совјетски Арктик од непријатеља. Међутим, нису били добро процењени ни капацитети производње, ни брзина развоја догађаја. Бродови нису завршени до 1941, а за време рата није било ни времена ни ресурса да се бродоградња приведе крају.  

Тада је руководство донело једину могућу одлуку. Северодвинско бродоградилиште је 1941. почело производњу малих војних бродова и подморница. Они су били релативно јефтини, а притом ефикасни у борби против немачких подморница које су потопиле на десетине савезничких конвоја са војном опремом намењеном Совјетском Савезу. Мали противподморнички бродови, подморнице мањих размера, лаки разарачи и крстарице били су основа производње Северодвинског бродоградилшта. Током рата на бродоградилишту је изграђено преко 30 пловила.

Северно бродоградилиште је процват доживело у послератном периоду. Географски положај северних мора, који је дуго био препрека за насељавање приобалних територија, у овом случају је одиграо позитивну улогу. Хладни рат између СССР-а и Запада учинио је да читав северни део Атлантског океана постане потенцијално поље огромне битке.

Одлуку о потпуној реорганизацији производње у бродоградилишту „Севмаш” („Северно предузеће за машиноградњу”) донео је лично Јосиф Висарионович Стаљин. Током две деценије, од 1950. до 1970. године, Севмаш је под руководством  врсног совјетског инжењера Јевгенија Павловича Јегорова постао највеће светско предузеће за изградњу нуклеарних пловила. У америчкој морнарици се 1955. године појавила прва подморница на нуклеарни погон. На совјетски одговор се није дуго чекало. Само 3 године касније са дока Севмаша је поринута прва нуклеарна подводна крстарица „Лењински комсомол”. Она је родоначелник руске нуклеарне подводне флоте. Од 60-их година 20. века подморнице су почеле да носе ракетно нуклеарно оружје. Сматрало се да подморница, скривена под дебелим слојем леда и практично недодирљива за непријатеља, може да изврши нуклеарни напад из било које тачке Северног леденог океана.

Спуштање „Краснодара“ у воду

У Севмашу је 70-их година 20. века покренут пројекат до тада невиђених размера. У доковима бродоградилишта је у тајности почела производња потпуно нових подморница. Њихова главна карактеристика биле су невероватне размере. Депласман им је био скоро 50 000 тона. Дужина нових крстарица је била запањујућа – преко 170 метара. Добиле су претеће име „Ајкула”. То је највећа конструкција која је икада пловила дубинама светског океана.

После распада СССР-а Севмаш је остао једино бродоградилиште у Русији које је у стању да реализује пун циклус изградње нуклеарне подморнице. Након што је преживео тешкоће 90-их година 20. века, Севмаш учествује у обнови руске нуклеарне подводне флоте, производи подморнице типа „Бореј” и „Јасен” и модернизује тешку ракетну крстарицу на нуклеарни погон „Адмирал Нахимов”. Интензивно се развија и међународна сарадња. На пример, за ратну морнарицу Индије модернизован је носач авиона „Викрамадитја” и изграђено је неколико дизел подморница.

Росијскаја газета. Сва права задржана.