ПВО систем „Шилка“ више од пола века брани руско небо

Фотографија: ТАСС

Фотографија: ТАСС

Под противваздушном одбраном данас се најчешће подразумевају ловци пресретачи, као и радарски и ракетни системи, а много ређе оклопна возила с топовским цевима. Међутим, противваздушни систем „Шилка“ је најближи пратилац копнених јединица и више од пет деценија је у арсеналу совјетске и руске моторизоване пешадије и тенковских батаљона. Током овог периода „Шилка“ је имала запажено учешће у бројним ратним сукобима.

Међу руским војницима кружи шала како су припадници ПВО пропали пилоти који не могу да поднесу да неко други лети. Ипак, у периоду после Другог светског рата ни таква мотивација није била довољна да припадници јединица противваздушне одбране у потпуности сачувају свој ваздушни простор. 

Противавионско наоружање из педесетих година није било довољно прецизно за ефикасно дејство против брзих летелица. Зато су објекти на тлу брањени рафалном паљбом да би се на тај начин отерали непријатељски авиони. 

СССР је такође истовремено развијао два система – 23-милиметарски четвороцевни модел и 37-милиметарско двоцевно оруђе. Имена „Шилка“ и „Јенисеј“ дата су им по сибирским рекама.

У међувремену, захваљујући немачкој технологији заплењеној 1945, и САД и СССР су ужурбано развијали прве противавионске ракете. Направљене да погађају циљеве на средњим и великим висинама, оне нису могле успешно да дејствују по непријатељским авионима који су летели на висинама до 300 метара. Зато је било потребно да се створи нов мобилни артиљеријски систем способан за отварање ватре у покрету. 

Америчка војска је још увек користила M42A1 „Дастер“, ПВО систем опремљен са два 40-милиметарска топа за чију је израду послужила већ постојећа тенковска конструкција. Поред тога, у току је био развој 20-милиметарског система M163 „Вулкан“ који је могао да се постави на оклопно возило. 

СССР је такође истовремено развијао два система – 23-милиметарски четвороцевни модел и 37-милиметарско двоцевно оруђе. Имена „Шилка“ и „Јенисеј“ дата су им по сибирским рекама. 

У овом надметању победио је модел ЗРК-23-4 „Шилка“, иако је на њему још увек требало исправити неке недостатке. Разлог за ову одлуку је то што је код „Јенисеја“ била предвиђена употреба муниције калибра ретког у совјетској армији, а укупна маса оруђа и пратеће опреме од 28 тона значила је да се мора употребити тенковска конструкција. Још један важан фактор који је допринео да се „Шилка“ уведе у експлоатацију била је прецизност у борби против нисколетећих и блиских циљева. 

Систем ЗРК-23-4 уведен је у експлоатацију 1962, пет година пре америчког „Вулкана“ и представљао је праву револуцију у области ПВО. Анатолиј Дјаков, пензионисани пуковник совјетске армије, у својим мемоарима је написао: „Данашњи официри овакве аутономне системе узимају здраво за готово, али ти системи су шездесетих година представљали врхунац инжењерске довитљивости”. 

„Шилка“ има брзину рафалне паљбе од 4.000 пројектила у минуту, може да погоди мету у ваздуху која лети брзином од 450 метара у секунди, а домет јој је 2.500 метара када дејствује под углом, односно 2.000 метара вертикално. 

Може да се нишани визуелно или помоћу радара који аутоматски прати мете и податке шаље у рачунар где се генеришу координате за отварање ватре. Када је возило у покрету, угао нагиба топовске цеви такође се аутоматски 

Радар је добро заштићен од интерференције, али има мали домет од свега 10-20 километара, зависно од временских услова.

Ова мана откривена је током арапско-израелских ратова вођених шездесетих година и 1973. Иако су слабије обучене сиријске посаде више волеле да користе визуелни нишан, „Шилка“ је заслужна за обарање 16 од укупно 117 авиона које је сиријска ПВО погодила током 1973. и 1974. 

Мада је већ 1990. „Шилка“ била застарело оруђе, и даље је представљала опасност за авионе западне коалције у првом Заливском рату, тако што је присиљавала пилоте да из предострожности лете ниско и у тим условима чине грешке. 

Међутим, овај ПВО систем је имао запажене резултате и када нису у питању циљеви у ваздуху. Покретљивост оруђа и интензитет паљбе његових топова користиле су бројне герилске јединице широм света.

„Шилка“ је коришћена и 1975. у Анголи, када је неколицина кубанских војника успела да заустави напредовање здружених снага Ослободилачког покрета енклаве Кабинда и регуларне армије Заира. Пошто су минирали пут, отворили су ватру са претходно припремљених позиција и практично збрисали цео непријатељски конвој. 

Совјетске јединице у Авганистану користиле су овај ПВО систем да би се супротставиле нападима из заседе. За разлику од тенкова и самоходних артиљеријских оруђа, топовске цеви „Шилке“ могу да се усправе вертикално, што је било погодно за гађање муџахедина смештених на врховима литица. Тако је настала посебна, „авганистанска“ верзија ЗСУ-23-4 са које је уклоњена радарска опрема да би се повећао простор за смештање муниције и достигла брзина паљбе од 4.000 пројектила у минуту. „Шилка“ је и у Чеченији показала своју разорну снагу. Некадашњи начелник Севернокавкаског војног округа, генерал-лајтнант Владимир Потапов, забележио је њену високу ефикасност у борби против непријатељских утврђених положаја и ватрених гнезда. 

„Изванредно се показала у уличним борбама. Када се наиђе на снажан отпор непријатеља, тактика њеног коришћења састојала се у томе да возило изађе из заклона, испали неколико дугих рафала и брзо се повуче назад“, написао је Потапов у извештају о резултатима војних дејстава. 

Временом су уочене извесне слабости, на пример ограничен ефективни домета приликом дејства по циљевима у ваздуху, недовољна снага муниције и мане радарских система. Све је то исправљено у три наврата током протеклих 50 година. Данас се „Шилка“ још увек користи у 39 земаља. 

Поред тога, решења примењена на овом систему коришћена су током осамдесетих година приликом развоја ПВО система „Тунгуска“, претече данашњег „Панцира-С1“ опремљеног ракетама кратког и средњег домета земља-ваздух.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“