Aвионски топ ГШ-6-23М – оружје за Терминатора

Руски јуришни хеликоптер К-52 „Алигатор“. Фотографија: АP

Руски јуришни хеликоптер К-52 „Алигатор“. Фотографија: АP

Има већ 35 година како је авионски топ са највећом брзином гађања уведен у наоружање. Било је то 1980. године, а реч је о моделу ГШ-6-23М. Овим савршеним оружјем за ударне авионе и хеликоптере руски конструктори су надмашили творце Гетлинговог митраљеза.

Сви се сећамо сцене из филма „Терминатор 2“, када Арнолд Шварценегер пуца из шестоцевног топа и за пар секунди разноси полицијске аутомобиле у парампарчад. Био је то авијацијски митраљез M134 Minigun, који у рукама може да држи Терминатор, али не и обичан човек, јер је тежина овог топа 76 кг, а додатно оптерећење приликом трзаја износи 70-130 кг. То може издржати машина, а Терминатор би евентуално могао овако да пуца из совјетског топа типа ГШ, а не из америчког Minigun-а.

Друго Гетлингово рођење

За разлику од америчких колега, совјетски конструктори Василиј Грјазев и Аркадиј Шипунов направили су оружје које ради по принципу позајмице барутних гасова, што митраљезу омогућава аутономно дејство. M134 Minigun направљен је тако да користи електричну енергију, што значи да цеви  раде помоћу акумулатора. Зато су редитељи морали да сакрију каблове у панталоне „Величанственог Арнија“. У филму „Предатор“ један од јунака такође користи Minigun. Цеви које се окрећу и имају ураганску ватрену моћ врло су популарне у САД, што не чуди, јер је и сам проналазач система који носи његово име, доктор  Ричард Гетлинг, Американац. Он је још 1862. године направио вишецевни митраљез са непрекидним ватреним дејством.

По правилу се у савременим филмовима о супер-јунацима приказују „потомци” Гетлинговог система, мање тежине и калибра. Класични топови, међутим, имају калибар од 23 до 30 мм и постављају се на авионе, хеликоптере и бродове. Ипак, мало ко зна да се Гетлингов систем поново родио управо захваљујући совјетским конструкторима. Они су повећали брзину гађања топа до 10.000 метака у минуту, што је омогућило примену оружја на авионима ради уништавања ваздушних циљева.

У Другом светском рату за пилоте је настао проблем око усклађивања брзине лета и напада на земаљске и ваздушне циљеве. Пошто је брзина напада износила 100 м/с, митраљез је са темпом гађања од 600 метака у минуту забијао метке на сваких 10 метара. Још већи размак између погодака настајао је приликом вођења ваздушне борбе. Американци су 1959. године успели да направе брзометни шестоцевни топ M61 Vulkan, чија је брзина 4.000 зрна у минуту. Слично авионско оруђе, али двоцевно (ГШ-23), совјетски конструктори Грјазев и Шипунов створили су 1958, дакле годину дана раније. Међутим, даљи развој био је прекинут одлуком совјетског руководства.

Вијетнам као инспирација

Топ Грјазева-Шипунова превазилазио је M61 Vulkan по свим техничким параметрима. Vulkan је избацивао 4 хиљаде пројектила у минуту, а ГШ-6-23 је у минуту испаљивао 6.000 пројектила, а после модификације, чак 10.000.

Аркадиј Шипунов је средином 1960-их имао прилику да борави у Ханоју (Вијетнам) у време сукоба просовјетских вијетнамских партизана и америчких снага. По повратку је министру одбране СССР-а Устинову испричао о моћи топа M61 Vulkan, после чега му је одобрено да ради на совјетском топу Гетлинговог система. Шипунов и Грјазев су се латили усавршавања својих пројеката ГШ-6-23. Године 1974. поставили су топ на брод у функцији противракетне одбране, а затим на ловачке авионе МиГ-31 и Су-24. И ударни хеликоптери су добили „Терминаторово оружје“, будући да се топ ГШ-6-23 може поставити на хеликоптер Ка-52.

Топ Грјазева-Шипунова превазилазио је M61 Vulkan по свим техничким параметрима. Vulkan је избацивао 4 хиљаде пројектила у минуту, а ГШ-6-23 је у минуту испаљивао 6.000 пројектила, а касније, после модификације, чак 10.000, тј. 180 у секунди. Совјетски авијацијски топ тежио је 73 кг, за разлику од америчког „брата”, који је тежак 112 кг. Дакле, скоро двоструко мање. Овај  фактор је био важан за маневарску способност авиона. Шипунов и Грјазев су први пут у свету створили малогабаритне и лаке, а истовремено и моћне аутоматике по принципу позајмице барутних гасова, док су Американци користили електрични погон, који захтева  резервне акумулаторе за поновно пуњење.

Тако су морнарица и авијација добиле оружје „Терминатора“ коме није лако супротставити се. Примера ради, улогу мете на војним вежбама увек игра оклопна техника, пошто се обична возила, камиони и авиони једноставно могу разлетети у парампарчад.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“