Испод Земљине коре пронађен досада непознати слој

Shutterstock / Legion-Media
Научници су открили досада непознати слој у Земљиној мантији, тј. у омотачу испод Земљине коре. Новооткривени слој садржи огромну количину течног кисеоника.

Међународна група научника, међу којима су били физичари и геолози из Русије, САД, Немачке и Француске, открила је досада непознат слој у Земљиној мантији. Према њиховој процени, новооткривени слој садржи 8-10 пута више кисеоника него атмосфера наше планете.

„То је за нас било велико изненађење. Ми засада не знамо шта се дешава са тим ’рекама кисеоника’ испод Земљине коре”, каже Јелена Бикова, чланица групе која је дошла до поменутог открића. По мишљењу научника, реке кисеоника у додиру са околним стенама могу да изазивају њихову оксидацију, а могу и да се подижу у више слојеве мантије.

Концентрација кисеоника испод Земљине коре откривена је приликом проучавања реакције различитих врста оксида гвожђа, који је једна од главних компоненти стена у дубоким слојевима Земље.

Како се у мантији могао појавити кисеоник? „Као што сви знамо, кисеоник, без кога нико од нас не може да живи, настаје у процесу фотосинтезе биљака”, објашњава за „Руску реч” Инокентиј Кантор, старији научни сарадник одељења за физику Техничког универзитета Данске. „Пре неколико милијарди година, када је Земљу покривао океан, вода је била пуна растворених једињења прашкастог гвожђа. Када је отпочео процес фотосинтезе, кисеоник се ослобађао у атмосферу и одмах ступао у реакцију са прашкастим гвожђем. Тако се на дну океана формирао талог оксида гвожђа, или простије речено рђа”.

Према Кантору, огроман број таквих „налазишта” формиран је пре око 2,4 милијарде година, када се у атмосфери Земље појавио слободни кисеоник. Слојеви тог талога били су дебели неколико стотина метара и дугачки стотине километара. Затим су они постепено потонули у дубину испод Земљине коре, у мантију.

„Поједини фрагменти су касније избили на површину, рецимо, позната Курска магнетна аномалија – највећи басен руде гвожђа на свету. Већина је, међутим, заувек остала заробљена дубоко испод Земљине коре”, објашњава Кантор.

Росијскаја газета. Сва права задржана.