Шест сати на Марсу: Загонетни вирус на напуштеној свемирској станици и други експерименти

04 септембар 2016

Викторија Завјалова

Дописница Russia Beyond провела је шест часова у затвореном простору симулатора марсовске станице на Институту за медицинско-биолошке проблеме Руске академије наука (РАН) у Москви.

Прсти се коче од хладноће на напуштеној свемирској станици на Марсу. Улажемо последње атоме снаге да у тами помоћу џепне лампе подесимо систем снабдевања енергијом. Већ пола сата немамо везу са центром за контролу лета на Земљи. Половина посаде је затворена у другом одељењу, јер се поклопац случајно затворио.

Не знам колико дуго смо на овом месту – овде се време доживљава сасвим другачије. Чини се да је прошла већ цела вечност. Понекад чујемо слабо куцкање и уморне гласове из другог одељења. „Учините нешто, већ остајемо без кисеоника” – допире до нас капетанов глас.

Викторија Завјалова, дописница рубрике „Наука и технологија” на порталу Russia Beyond.

Најгоре је што ми нисмо ни схватили како дејствује загонетни вирус којим се заразила станица. Да бисмо сазнали, морамо открити шифру и ући у рачунар. „Треба сазнати која је ово година”, кажем радници медицинске службе. Чини ми се да је она имала име тамо, на Земљи, одакле смо допутовали. Али сада га се не сећам.

Ја сам научни сарадник експедиције „Марс 2030”. Наш циљ је да сазнамо шта се догодило са посадом у претходној мисији на Црвеној планети. Зашто су сви они нестали?

Експерименти у изолацији

Пројекат „Марс 2030” је психолошки експеримент у виду авантуристичке игре. Замишљен је као командни тренинг, где се човек нађе у изолацији од спољашњег света, у застрашујућој стварности усред мисије на Марсу, у стању неизвесности и ограниченог времена, када изненада много тога постаје јасно. На пример, он схвата да је неко други, тј. да му је прави идентитет другачији него што је мислио.

После тренинга психолози разговарају са учесницима експеримента. Не дају никакве оцене нити препоруке, него само помажу људима „који су били на Марсу” да извуку сопствене закључке. Када је игра подељена на две екипе може се установити зашто је у групи лоше организована комуникација и зашто се постављени задаци не извршавају.

Фотографија: Викторија Завјалова

„Много тога зависи од самих учесника у експерименту”, каже ауторка тренинга Јекатерина Стрижова. „Једном су у игри учествовали програмери водеће руске интернет-компаније. Они су решили све задатке, и то су налазили елегантна решења. На пример, знали су да се негде може применити сила, али њима то није било занимљиво. Било је право задовољство посматрати их”.

Учешће у игри за шесторо играча кошта од пет до седам хиљада долара, у зависности од њеног садржаја. Доскора су у експерименту учествовале само екипе које говоре руски. Међутим, Стрижова каже да се игра може прилагодити и странцима. Идеална варијанта би била мешовита екипа, где неко разуме руски и може да преведе оно што је потребно.

Играмо се стварности

Институт за медицинско-биолошке проблеме РАН смештен је у обичној згради од цигала у једном од централних насеља Москве. Са улице га заклања висока ограда. Већина пролазника и не зна да се ту налази прва совјетска „свемирска станица на Марсу”.

Станица се састоји од пет модула који се херметички затварају и у којима се налазе кабине чланова посаде, као и експериментални блок. Један модул је имитација површине Црвене планете. У њему се нашла наша група када нам је пошло за руком да поставимо динамит на станици. То смо морали урадити да бисмо спасли Земљу од напада опасног вируса који је уништио претходну посаду.

Фотографија: Викторија Завјалова

Прототип свемирског брода за путовање на Марс направљен је на Институту још крајем 1950-их, и у томе је учествовао чувени конструктор и оснивач совјетске ракетне индустрије Сергеј Корољов. Стара станица је крајем 2000-их модернизована за потребе међународног пројекта „Марс 500”, тј. за симулацију лета на Црвену планету. Пројекат је припремила Руска академија наука уз учешће Европске свемирске агенције.

Стићи на Марс

Пут до звезда кроз трње Хладног рата

У пројекту „Марс 500” учествовало је шест добровољаца: три грађанина Русије, Француз, Италијан и Кинез. Они су провели 519 дана у затвореном простору. Процењује се да је пројекат коштао 15 милиона долара. „Лет” је успешно окончан почетком новембра 2011. године.

Искуство стечено у експерименту „Марс 500” послужило је као основа за тренинге Јекатерине Стрижове и њеног тима. „Ми смо се упознали са резултатима пројекта и схватили да су то драгоцена сазнања која можемо искористити за припрему космонаута, али и за помоћ људима у њиховом професионалном развоју”, каже Стрижова за Russia Beyond. „Додали смо одговарајуће улоге, смислили план и предочили учесницима задатке које треба решити”.

По њеним речима, тренинг се користи у разним ситуацијама. На пример, власник приватне фирме је играо заједно са својом екипом, замоливши да капетан посаде буде његов потенцијални наследник. Хтео је да види како се његов изабраник понаша у екстремној ситуацији. „Капетан” је успешно решио задатак, после чега му је поверено управљање фирмом.

„Треба напустити ово место, он вам је већ за петама... Сви ћете умрети” – тај шапат чујем све време док покушавам да понађем још једну шифру. Већ ми се чини да тај шапат постоји само у мојој глави. У суседном одсеку се чују повици... Гаси се светло. Експлозив је постављен. Веза са земљом је поново успостављена. Са шкрипом се отвара поклопац. Осећам под ногама песак Црвене планете и најзад видим звезде...

Росијскаја газета. Сва права задржана.

космос роскосмос