Како је Совјетски Савез направио сопствено атомско оружје?

Данас је нуклеарно оружје озбиљан проблем за човечанство, али је управо његово стварање ставило тачку на епоху грандиозних светских ратова. Гарантовано уништење света приморало је суперсиле да се договарају у оним сферама где би се раније лако одлучиле за оружани конфликт.

У првим годинама нуклеарне ере САД су имале монопол на поседовање атомске бомбе. У августу 1945. године Америка је демонстрирала у каквој опасности су земље које не припадају западном блоку бацивши две бомбе на Јапан. Ситуација се променила 29. августа 1949. године када је Совјетски Савез тестирао сопствено нуклеарно оружје.

Почетак трке у наоружавању

Физичари су први пут крајем 1930-их изнели идеју да се огромна енергија која се добија цепањем језгра атома уранијума може искористити у војне сврхе. У теоријском проучавању нуклеарног проблема Немачка је отишла даље од осталих земаља. Немачки нуклеарни пројекат је покренут већ у лето 1939. године. Физичари који су по Хитлеровом доласку на власт побегли из Немачке брзо су схватили какве последице може имати успешно окончање тог програма. Било је неопходно предухитрити Немце, и то што је могуће пре.

У августу 1939. године амерички председник Ф. Д. Рузвелт добио је писмо од познатог научника А. Ајнштајна. Добитник нобелове награде за физику је скренуо председнику пажњу на то да нацисти врше истраживања са циљем стварања нуклеарног оружја и предложио је да се у САД покрене реализација сличног програма. У наредне две године у Америци се доста на томе радило, уложена су значајна средства и ангажовани највећи умови епохе – Нилс Бор, Едвард Телер и други.

Пројекат „Менхетн“. Илустрација: AP

Све је то било познато и Совјетском Савезу. Совјетски физичари су знали за деловање својих страних колега. Обавештајна служба није седела скрштених руку. Она је у јуну 1940. године саопштила да су отпочела америчка истраживања уранијума-235. Пола године касније, већ после почетка Великог отаџбинског рата, стигла је још алармантнија вест – да Енглеска може направити атомско оружје већ 1943. године. То је значило да пројекат приводе крају и Немци, чије су трупе већ биле близу Москве. Совјетски Савез је био у великом заостатку у нуклеарној трци.

Физичари и обавештајци

Сви подаци о успесима западних земаља у стварању атомског оружја стизали су у Кремљ. Ј. В. Стаљин је брзо схватио да је ово питање од животне важности за земљу. Његове речи су биле недвосмислене: „Нема бомбе: лоше радимо!“ Русима је пошло за руком да зауставе Немце код Москве и да убрзо након тога преокрену ток рата. Али нико није могао бити сигуран да се ситуација неће променити уколико Немци добију тако моћно оружје. Успеси Американаца и Енглеза такође су изазивали забринутост, јер би они, ако дођу до атомске бомбе, могли самостално да победе Хитлера, а затим да угрозе и Совјетски Савез.

У септембру 1942. године руководство СССР-а је донело одлуку о стварању специјалне лабораторије, која се бави нуклеарним проблемом. Фактички је управо у тој лабораторији почела историја совјетског нуклеарног пројекта. У њој је радио мали али висококвалификовани колектив физичара под руководством И. В. Курчатова, који ће ући у историју као отац совјетске атомске бомбе. Са научницима су тесно сарађивали и обавештајци. Совјетска обавештајна мрежа у САД имала је комплетне податке о току америчког нуклеарног пројекта, све до локација најважнијих истраживачких центара. Велику помоћ су руским обавештајцима пружали и амерички нуклеарни физичари, симпатизери СССР-а. Захваљујући њима шеме америчке бомбе су биле на Курчатовљевом столу већ две недеље након што је она направљена 1945. године.

Крај америчког нуклеарног монопола

Немачка је побеђена без коришћења нуклеарног оружја. Бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки у августу 1945. године више је био симболичан чин, јер је Вашингтон тако целом свету објавио да поседује супермоћну бомбу. Та порука је пре свега послата Москви. По завршетку Другог светског рата бивши савезници из антихитлеровске коалиције нашли су се на супротним странама барикада. Амерички и британски војни врх је разматрао планове могућег рата против СССР-а. Ти планови су предвиђали бомбардовање највећих совјетских градова атомским оружјем.

Поглед на нуклеарну печурку бомбе бачене на Нагасаки са удаљености од 9,6 км. 9. август 1945. Илустрација: Getty Images

То је могло да се избегне само ако се укине амерички нуклеарни монопол. Већ две недеље након уништења Хирошиме формиран је Специјални комитет по Стаљиновом наређењу, који се бавио координацијом свих радова везаних за нуклеарни пројекат. Тада је фактички основано суперминистарство са огромним ресурсима и изузетним овлашћењима. На чело ове структуре постављен је најближи Стаљинов сарадник Л. П. Берија.

Под његовим непосредним руководством у СССР-у је за неколико година настала нова, нуклеарна грана индустрије. За кратко време су стварана предузећа за обогаћивање урана, реактори, центрифуге и фабрике за производњу бомби. У Сибиру и на Уралу нови индустријски комплекси су грађени у планинама из којих су вађене стотине тона руде. Око њих су ницали читави градови који често нису били уцртани на обичним картама света. За њихово постојање знали су само они који су били повезани са реализацијом нуклеарног пројекта.

Физичар Јулиј Харитон, један од руководилаца пројекта совјетске атомске бомбе. Илустрација: Валентин Черединцев/TAСС

Америчко руководство је било уверено да СССР неће добити нуклеарно оружје пре 1954. године. Нуклеарна проба руске атомске бомбе на Семипалатинском полигону 1949. године била је за САД непријатно изненађење. Совјетски Савез је у условима послератног расула напрегао све снаге и анулирао нуклеарни монопол Америке. Самим тим је створен темељ за међународну безбедност на коме се и данас заснива светски поредак.

Александар Вершињин, доктор историјских наука, предавач историје на Московском државном универзитету, старији истраживач Центра за анализе проблема

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!