Подручје реке Подкаменаја Тунгуска је ненасељено чак и по „мерилима” Централног Сибира. Најближи већи град је Краснојарск (3.352 км источно од Москве), а он је удаљен 640 км на југ од овог места. Када је 30. јуна 1908. године изнад реке Подкаменаја Тунгуска пролетело и експлодирало оно што ће се касније назвати Тунгуски метеорит, у непосредној близини епицентра експлозије није било људи.
То је била велика срећа јер је по проценама научника снага експлозије била једнака експлозији 10-40 мегатона тринитротолуола, што је приближно исто као просечна хидрогенска бомба. Ударни талас оборио је шуме у радијусу од 40 км од епицентра, а експлозије су се чуле у селима удаљеним 800 км. Земља се тресла у целом Сибиру. Двадесет четири часа после пада небеског тела на целој Северној полулопти су дивљале магнетне буре, а на небу су примећени сребрнасти облаци, чудно бљештање и севање.
Сибирци који живе у околним насељима и ловци из народа Евенке били су очевици чудне појаве. „Посрећило“ им се јер су лутали тајгом неколико десетина километара од места експлозије. Они су говорили о „ватреној кугли“ која је пролетела преко неба са југоистока на северозапад, и о „пуцњевима“ или „грому“ у даљини. „Сви житељи насеља су се у паничном страху сјатили на улице, жене су плакале, и сви су мислили да је дошао крај света“, тако је лист „Сибир“ описао реакцију народа у једном селу удаљеном 200 км од епицентра.
Истраживач Инокентиј Суслов наводи речи браће Чучанча и Чекарен из народа Евенке, из рода Шањагир, чији се чум 30. јуна налазио 20 км од епицентра. „Дрвеће пада, смола на њему гори, суво дрвеће на земљи гори, ирвасова маховина гори... Свуда унаоколо дим штипа за очи, вруће је, веома вруће, може се изгорети. Јутро је било сунчано, није било облака, наше сунце је јарко сијало, као и увек, а онда се појавило друго сунце!“ Њихов чум је однео ударни талас, а они су се опрљили, али су ипак остали живи.
Сељаци и Евенке нису схватали шта се дешава. Поред мистичких верзија (хришћани су претпоставили да је то Други Христов долазак, а пагани Евенке су помислили да је на Земљу сишао бог олује Агди), изнета је и политичка верзија да је тобоже почео Други руско-јапански рат (прави рат је окончан 1905, тј. три године раније). У прву озбиљну експедицију са циљем да се проучи Тунугуска аномалија научници су отишли тек 1927. године, када је била већ успостављена совјетска власт.
Још увек се воде дискусије о природи Тунгуског метеорита (ово је условни назив јер нема доказа да је то небеско тело било метеорит). Ствар је у томе што ниједна експедиција која је истражила терен на подручју експлозије још увек није нашла ни кратер на месту пада (који би морао бити огроман), ни супстанце за које би се са сигурношћу могло рећи да су трагови пада. Огромно небеско тело је у експлозији фактички нестало без трага.
Данас постоје две главне верзије о томе какво небеско тело је експлодирало изнад реке Подкаменаја Тунгуска: једно је камени метеорит, а друго ледена комета. Претпоставку о комети је између осталих изнео и физичар Генадиј Бибин који је преко 30 година истраживао тунгуску аномалију. Тиме се објашњава чињеница да не постоји кратер и нема никаквих остатака, јер се комета састојала од леда који је услед притиска и температуре Земљине атмосфере потпуно уништен у експлозији.
Са друге стране, постоји верзија да ипак има трагова метеорита. Италијански научници са Универзитета у Болоњи су 2012. године претпоставили да мало језеро Чеко, које се налази недалеко од хипотетичког епицентра експлозије, заправо и јесте кратер створен приликом пада. Руски научници су, међутим, 2016. године утврдили да је језеро постојало и пре велике експлозије.
Физичар Иван Мурзинов са Руске академије космонаутике „Циолковски” изнео је верзију по којој је метеор ушао у атмосферу Земље под таквим углом да није ударио у тло него је само прошао кроз атмосферу. Он претпоставља да су се фрагменти метеора после експлозије могли разлетети стотинама и хиљадама километара од епицентра, „пасти у Атлантски океан, па чак и поново одлетети у космос”.
Док научници већином решавају дилему „метеорит или комета”, на другој страни се износе и алтернативна мишљења. Тако постоји и верзија са ванземаљцима. Већ 1946. године је писац научне фантастике Александар Казанцев објавио причу „Експлозија”, где приповеда како је, по његовом мишљењу, изнад реке Тунгуска експлодирао космички брод ванземаљаца са мотором на нуклеарни погон. Научници су скептични према идеји о „умешаности” ванземаљске цивилизицаје у тунгуску аномалију.
Постоје још егзотичније верзије. На пример, мањи број истраживача сматра да је Тунгуски метеорит заправо био згуснута антиматерија и зато је приликом судара са земаљском материјом потпуно уништен услед ослобађања енергије. Будући да се о антиматерији још увек не зна много, ову верзију је тешко са сигурношћу потврдити или оповргнути.
Има и оних који сматрају да је експлозија у ваздуху 1908. године дело Николе Тесле, који је у својој америчкој лабораторији извео моћан „енергетски пуцањ” у подручје Аљаске како би проверио свој нови изум, али је „промашио”. Према тој верзији, експеримент није успео, па је Тесла, ужаснут разорним последицама, одлучио да не говори никоме о томе да има било какве везе са тунгуском аномалијом.
„Отпрлике 30% истраживача сматра да је то био метеорит, исто толико тврди да је комета, а осталих 40% износи разноразне хипотезе, између осталог и фантастичне”, резимира Иван Мурзинов. Данас, после више од једног века, човечанство је још далеко од објашњења експлозије изнад реке Подкаменаја Тунгуска, готово исто као и они сељаци и ловци који су својим очима видели „ватрену куглу”.
Овај текст је део серије текстова под називом „Russia X-Files” коју Russia Beyond посвећује загонеткама, тајнама и аномалијама везаним за Русију.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
