Зашто су Руси правили „округле” бродове?

Према Париском мировном споразуму из 1856. године, потписаном после Кримског рата у коме је Русија доживела неуспех, Москви је било забрањено да има ратну морнарицу на Црном мору. То никако није одговарало Руској империји, тако да је до 1871. године (тј. до поништавања соразума и васпостављања права на држање бродова у Црном мору) у земљи већ увелико реализован програм стварања оних средстава обалске одбране на Криму која нису била обухваћена потписаним пактом.

„Тако је донета одлука да се ’бродови’ праве ’од материјала који није дрво’. Такво пловило је морало имати газ 3,3 метра и топове чији калибар није мањи од 280 мм. Један од важних критеријума тих ’бродова’ је био оклоп. Њега је морало бити „више него на страним бродовима”, објаснио је за Russia Beyond главни уредник листа „Военно-промышленный курьер” Михаил Ходарјонок.

Такве критеријуме су испуњавале само округле оклопњаче које је пројектовао адмирал Андреј Попов, због чега су и добиле назив „поповке”.

„Русија није имала новца, а поред свега осталог било нам је забрањено да имамо праву флоту на Црном мору, тако да се морало експериментисати”, додао је Ходарјонок.

У том периоду је Русија апробирала различите типове оклопњача са топовима калибра 152 и 203 мм, што је било веома моћно наоружање за оно доба. Тако се у земљи десетак година експериментисало са издржљивошћу „округлих” бродова.

Илустрација: Игор Зарембо/РИА Новости

„Новгород” и „Вицеадмирал Попов”

Први брод под називом „Новгород” поринут је у присуству руског цара 21. маја 1873. године. Други је добио име по свом творцу. Поринут је 25. септембра 1875. године. Нова „поповка” је за разлику од „Новгорода” имала дебљи двослојни оклоп, моћнији мотор и већу надградњу на палуби.

Па ипак, испоставило се да тај пројекат нема будућност.

„Показало се да „поповке” не могу пловити на отвореном мору и спорије су од корњаче. Штавише, трзаји од паљбе из топова су окретали брод. Ти бродови су могли одиграти одређену улогу можда само као појединачна средства обалске одбране, али и то само делимично”, рекао је у интервјуу за Russia Beyond Игор Касатонов, бивши командант Црноморске флоте.

Због тога су „Вицеадмирал Попов” и „Новгород” током читавог Руско-турског рата 1876-1877. били укотвљени у Одеси. Само три пута су били у походу, али нису учествовали ни у једном боју.

Сви покушаји Андреја Попова да издејствује испловљавање бродова на отворено море наилазили су на отпор адмиралитета, који је сматрао да они немају одговарајући потенцијал. Поред тога, временом су се показали и други недостаци ових бродова, на пример потпуна неприлагођеност самосталној пловидби и лоши услови живота посаде.

По завршетку рата је почела модернизација „Вицеадмирала Попова” – уграђен му је нови систем вентилације, монтирани су нови артиљеријски носачи и замењени су мотори. Тако је знатно повећана његова отпорност на таласима и мобилност, али ни он ни „Новгород” ипак нису учествовали ни у једном боју.

Нова верзија „поповке”

Па ипак, округле оклопњаче нису потпуно изгубиле актуелност. Када се 1878. године насукала императорска јахта „Ливадија”, на двору се поново пробудило интересовање за ову врсту бродова. У новом пројекту „поповке” исправљене су грешке претходних пловила. Направљен је спљоштенији труп, а максимална брзина је повећана на 15 чворова, док је газ смањен на 1,8 м. Одлучено је да се овај брод направи у Великој Британији, али по руском пројекту.

Нови брод „Ливадија” поринут је 24. септембра 1880. године. Био је опремљен тадашњом најсавременијом техником. Између осталог, имао је и „Јаблочкове свеће” (прве електричне лучне сијалице са угљеним влакном) и инсталиране цеви за снабдевање водом. Захваљујући новој конструкцији имао је и добре карактеристике везане за пловидбу.

Међутим, када је 1881. године на руски престо дошао Александар III, Попов је пао у немилост а Руска империја је развила бродоградњу и приступила стварању комплетне флоте на Црном мору. Тада је коначно изгубљено интересовање за незграпне округле бродове.

„Ливадија” је преуређена у пароброд „Опит” који је дуго био укотвљен у Санкт Петербургу, затим је пребачен у Севастопољ, а коначно је повучен из употребе 1926. године.

Слично су прошле и остале „поповке”. И „Новгород” и „Вицеадмирал Попов” су били укотвљени у Одеси све до 1913. године, када су продати приватницима.

„Пројекат даље није развијан. У целини гледано, може се рећи да су ’поповке’ биле промашај. Нису имале неку посебну добру страну, а имале су доста недостатака. Споља гледано, ти бродови су били прилично оригинални, али су имали крајње ограничење борбене могућности”, закључио је Михаил Ходарјонок.

Зашто Русија прави највећи носач авиона на свету?

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!