Како је совјетски аутомобилски гигант постао „уклета фабрика”?

У совјетско доба је фабрика „Лихачов“ или скраћено ЗИЛ (рус. „Завод имени Лихачёва“) правила легендарне камионе, а такође лимузине за совјетске државнике, војна теренска возила, па чак и бицикле и фрижидере.

Највећа индустријска зона Москве заузимала је површину од око 300 хектара.

Овај „индустријски споменик” у близини центра руског главног града данас личи на специјално уређени амбијент неке видео-игрице или постапокалиптичног филма.

Први погон ове фабрике изграђен је 1916. године. Тада се он звао АМО („Московско аутомобилско друштво“). То је била прва совјетска фабрика за производњу камиона. Као што је познато, модел АМО Ф-15 је био заправо копија италијанског камиона FIAT-15. Током 1930-их фабрика је носила Стаљиново име, и звала се скраћено ЗИС (рус. „Завод имени Сталина“).

У Великом отаџбинском рату овде су прављени минобацачи и гранате. Оружје је директно са фабричке траке достављано на прву линију фронта. Камион ЗИС-6, на који је био монтиран чувени ракетни лансер „Каћуша“, прошао је сва ратишта и стигао до Рајхстага. У току рата је аутомобилска фабрика ЗИС произвела око 100.000 камиона и амбулантних возила. У јуну 1942. године фабрика је награђена Лењиновим орденом за изузетна достигнућа у испоруци оружја, а у октобру 1944. године Орденом трудбеничке црвене заставе.

У фабрици је радило 65.000 људи. То су биле читаве „радничке династије“. Владимир Иванович је овде радио преко 40 година. Сервисирао је елеваторе и све фабричке траке.

Напуштени ЗИЛ 130 спреман за ауто-отпад. То је 1963. године био један од најмодернијих камиона. Чак је добио и ознаку „квалитет СССР“.

ЗИЛ је као некакав град унутар већег града. Процењује се да је потребно бар годину дана да се обиђу сви погони.

У совјетско време фабрика је имала сопствену бензинску пумпу. Овде још увек има много трагова совјетског периода.

Крајем 1950-их фабрика је добила име њеног директора Ивана Лихачова. Током своје дуге историје ЗИЛ је помагао и другим предузећима. На пример, ЗИЛ-170, произведен крајем 1960-их, послужио је као основа за прва возила фабрике „Камаз“.

У погону за производњу мотора рађало се срце возила, тј. мотор, који се састојао од неколико стотина компонената направљених на полуаутоматској фабричкој линији. У процесу склапања целог возила било је око 70 операција.

Инеса Стороженко се запослила у фабрици 1962. године. На фотографији коју држи у руци су писац Максим Горки, њен отац Мирон Клицкин и директор фабрике Иван Лихачов. „Лихачов је био заменик руководиоца партијског окружног комитета. Касније је постао Стаљинов љубимац“, сећа се она. „Он је понекад много псовао“.

Фабричка гаража. Овде су 1936. године биле паркиране прве совјетске лимузине ЗИС-101, произведене на основу америчког аутомобила марке „Buick“. Уместо куповине права на производњу америчког модела (и самим тим комплетне пројектне документације) купљен је амерички аутомобил и на основу њега је направљен пројекат. Стаљин је у септембру 1942. године наредио да се припреми пројекат луксузне лимузине ЗИС-110, овога пута на основу аутомобила фирме Packard. После распада Совјетског Савеза уследиле су „несрећне деведесете“. ЗИЛ је био потпуно неспреман за ново доба. Шеф руске државе се већ возио у Мерцедесу, а лимузине домаће производње су биле у „немилости“.

ЗИЛ је 1992. године конструисао камион 53-01 на бази Мерцедесовог модела. Тако је створена основа за производњу читаве серије минибусева. Фабрика је до 1994. године још увек производила камион ЗИЛ 130, али он није могао бити конкуренција најновијим страним моделима. Крајем 1990-их појавили су се јефтини кинески модели, што је озбиљно угрозило руску фабрику, тако да се већ размишљало о њеном затварању.

Вера Авсинејева је дошла у фабрику 1972. године као руковалац траке. „То је био престижан посао. Није био лак, али је био занимљив, на пример, као посао програмера и диспечера. Увек је било много тога што треба научити“, каже она. „Фабрика је радила нон-стоп, 24/7.“

ЗИЛ је 2000. године већ био у критичном стању. Московске власти су донеле одлуку да територију фабрике искористе за неке друге објекте. Фабрика је званично престала да постоји 2013, а већина објеката је срушена 2015. године. Сада је на месту бивше фабрике градилиште – гради се стамбена четврт и научно-технолошки парк.