Сергеј Корољов (1904-1966) је вероватно прочитао роман „Аелита” Алексеја Толстоја, а можда је, као и други млади људи његове генерације, и у биоскопу погледао истоимени филм редитеља Јакова Протазанова из 1924. године. У филму младић по имену Лос путује на Марс где на крају води револуцију против краља уз подршку његове супруге, краљице Аелите, која се заљубила у њега након што га је посматрала кроз телескоп.
1959. године човек који ће касније послати Јурија Гагарина у свемир ради пуном паром за пројектни биро ОКБ-1. Гради се „Восток”, прва свемирска летелица са посадом. Надахнут својим недавним успесима (Запад је био запањен његовим пројектом „Спутник”), Корољов се одлучио за најамбициознији пројекат у каријери: летелица за путовање на Марс.
Слева надесно: Совјетски научник А. Благонравов, творац прве ракете на течно гориво Михаил Тихонравов и конструктор Сергеј Корољов на прослави 90. рођендана К. Циолковског 1968. године. Извор: РИА НовостиЗа пројектовање мисије били су одговорни инжењери 9. Одељења ОКБ-1 на челу са старим пријатељем Корољова Михаилом Тихонравовом који је више од тридесет година планирао путовање у свемир.
Између 1959. и 1964. године сви напори ОКБ-1 су фокусирани на Марс, а не на Месец. Међутим, да би дошли до краљевства Аелите совјетски инжењери су морали да осмисле међупланетарни брод велике масе. И тај свемирски брод је требали поставити у орбиту. Биро Корољова је почео да ради на њему. Дивовска ракета ће се, према плану, звати Н-1 (Носитељ-1) и моћи ће да носи у орбиту између 60 и 80 тона. Иако је Н-1 влади презентована као вишенаменска ракета, за Корољова то је била ракета за путовање на Марс, основно средство за остварење његовог сна.
Модел Н-1 у Институту Руске свемирске агенције, Калињинград. Извор: РИА НовостиЗбог величине брода који је морао носити опрему и намирнице за посаду на тако дуго путовање било је предложено да се направи систем за одржавање помоћу којег би се могла одгајати храна у стакленицима. Било је планирано да међупланетарни брод буде опремљен системом огледала за осветљавање стакленика. Први нацрт је такође укључивао систем за ротацију ради стварања вештачке гравитације помоћу центрифугалне силе.
Први пројекат међупланетарног брода предложило је 1959. године одељење бр. 3 Глеба Максимова. 1960. године радило се на КМВ (Корабљ Венера или Марс, летелица за Марс или Венеру), али убрзо се прешло на назив ТМК (Тяжёлый межпланетный корабль, „Тешки међупланетарни брод”).
ТМК је имао масу од 75 тона и димензије 6x12 метара. Планирано је да посаду чине три космонаута који би требало да проведу у свемиру између две и три године. Није било планирано да ТМК-1 слети на Марс, него да лети изнад његове површине на ниској висини.
Брод је имао капсулу на врху како би се омогућило космонаутима да се врате на Земљу. Тежак 2,1 тоне, имао је облик сличан онима који су се појавили касније под називом „Сојуз”. Како би се скратило трајање мисије, предложено је да брод лети преко Венере и користи такозвани маневар помоћне гравитације која би убрзала његово кретање. ТМК-1 је требало да полети за Марс 8. јуна 1971. године, а да се врати на Земљу 10. јула 1974. године.
1960. године Константин Феоктистов (члан тима Тихонравова и будући космонаут) је предложио коришћење нуклеарне енергије (YaEDU) за тешки међупланетарни брод (ТМК). Нуклеарни реактор је требало да буде уграђен у пропулзивни систем с јонским или плазма моторима. На тај начин би се смањила укупна маса брода. Корољов је одбацио ову идеју. Мислио је да смањење тежине не би решило техничке тешкоће пројекта. На крају је било одлучено да се у погонском систему користи хемијско гориво.
С друге стране, пројекат је постао још амбициознији кад су расправљали о амортизацији посаде од шест космонаута. Модул за слетање би могао истраживати Марс око месец дана. После мисије посада би се вратила у Марсову орбиту, где би их дочекао ТМК да се врате на Земљу.
16. маја 1962. године црвена планета је постала званичан циљ Совјетског Савеза.
Корољов је предложио да се неки ТМК бродови поставе као свемирске станице у Земљиној орбити да би могао да их тестира. Ове станице би се звале ТОС ( „тешка орбитална станица”).
Пројект је био мегаломански, јер је захтевао небројена лансирања ракета Н-1 како би се брод најпре саставио у орбити, а затим како би се могао снабдевати и одржавати. Инжењерска ноћна мора.
Корољев је преминуо 14. јануара 1966. године, кад му је било 59 година, и није стигао до своје марсовске краљице. Планови за путовање на Марс су одбачени када се СССР оријентисао према Месецу у трци са САД, које су на Месец стигле 1969. године. Међутим, ОКБ-1 је и даље радио на плану за путовања на Марс, овај пут на темељу нуклеарне електричне пропулзије.
Иако СССР никада није послао човека на Марс, совјетски модул „Марсник 2” био је први објекат изграђен људском руком који је слетео на Марс 27. новембра 1971. године и још лута по површини црвене планете.
Пола века касније још увек сањамо о Марсу. Аелита нас чека!
Чланак је написан уз помоћ блога астрофизичара Данијела Мартина на порталу „Naukas” и књиге „Russian Planetary Exploration: History, Development, Legacy and Prospect” Брајана Харвеја.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
