Оружје за специјалне операције: Диверзантски минобацач 2Б25 „Галл“

Конструисање пригушеног минобацача се у знатној мери разликовало од уобичајене технологије у изради пригушеног оружја. Пре свега на плану функционалности. У сваком случају поседовање нечујног артиљеријског средства способног да 82-милиметарским гранатама заспе беспомоћног непријатеља у пречнику већем од једног километра, веома је интересантно припадницима елитног спецназа који делују дубоко иза леђа непријатеља. 

Незаменљиво средство у борбеним дејствима

Пригушени минобацач 2Б25 „Галл“ је развила руска компанија ЦНИИ „Буревестник“. По својој концепцији представља јединствено решење у планетарним размерама. Пројекту развоја овог минобацача претходила је детаљна анализа тактичке употребе минобацача као оружја, на основу искустава из совјетске војне операције која је извођена на простору Авганистана. Утврђено је да минобацач и даље има изузетно велики значај у борбеним дејствима тј. да се ради о незаменљивом оружју када треба изненада и прецизно напасти непријатеља, са минама које лете убацном путањом и које имају ефикасно парчадно дејство на живу силу непријатеља. Минобацаче су доста успешно примењивале извиђачко-диверзантске групе спецназа, али и сличне формације образоване од авганистанских муџахедина током изненадних, „шок“ напада на противника. Лаган за транспорт, једоноставан за манипулацију и одржавање, проста обука, релативно велика брзина паљбе (20 и више парчадно-разорних граната у минути), чине збирку елемената који иду у прилог чињеници да се ради о изузетно захвалном и убојитом оружју.

Десантно-јуришни борбени састави совјетске војске су често користили минобацаче као основно средство ватрене подршке. То је тако масовно било изражено да је и тактичка формација ранга вода у свом саставу имала један до два минобацача. Отприлике, формација ранга чете је у свом саставу имала 4 минобацача 2Б14 „Поднос“, док је десанто-јуришни батаљон имао целу батерију тежих 120-милиметарских минобацача 2Б11 „Сани“. Када је нпр. десантно-јуришни батаљон (који се налазио у саставу 56. десантно-јуришне бригаде) ишао у напад, минобацачи су стварали толико велику концентрацију убитачне ватре, да уопште није била потребна асистенција теже артиљерије или евентуална подршка из ваздуха.

Минобацач специјализован за диверзантска дејства

Совјети су први пут конструисали пригушени минобацач још давне 1981. године, када је фабрика ГНИАП направила експериментални минобацач у калибру 60мм. Од осталих минобацача се разликовао у погледу другачијег облика основне цеви и борбеног постоља. Без обзира на сјајну идеју, овај пројекат није до краја реализован и од њега се одустало. Тек 2011. години руска компанија „Буревестник“ представља своју верзију пригушеног минобацача, али овај пут у кал. 82мм. Оружје је конструисано за потребе мобилних диверзантских група. Радило се о концепту 2Б25 „Галл“.

Кључна предност овог минобацача, поред малих габарита, јесте примена парчадне гранате 3ВО35Е. Пригушеност пуцња се постиже закључавањем барутних гасова у специјални додатак мине, приликом чега се неутралишу карактеристичан пламен, дим и бука који се стварају током поступка испаљења мине. Дакле поред звучног ефекта неутралише се и евентуална демаркација ватреног положаја. Исти механизам опаљења поседује и пригушени пиштољ ПСС „Вул“ који је специјално пројектован за потребе јединица за посебне намене.

Метак СП-4, који користи овај пиштољ, има сличан принцип рада као и артиљеријска граната 3ВО35Е која се испаљује из минобацача 2Б25. У случају пиштоља то дозвољава да се без буке и прашине неутралише циљ на удаљености и до 50 метара, док артиљеријске посаде наоружане са пригушеним минобацачем могу то исто да ураде на даљини 300-400 метара до циља, а да непријатељ уопште не осети да му изнад главе лети мина. Успут, сама граната 3ВО35Е коју користи овај минобацач има врло интересантан дизајн по којем је препознатиљива.

Модернизација предвиђа увођење шире палете специјалне муниције

Недавно је представљен и програм модернизације овог минобацача. Стручњаци верују да ће се поред унапређења постоља минобацача, и средстава за његово лакше транспортовање, развити и шира палета минобацачких граната са другачијим типовима бојевих глава. Борбена употреба модернизованог „Галл-а“ неће само омогућити већу слободу дејства у тактици мобилних диверзантских група, него и повећати способност да оне што ближе подиђу непријатељу и нечујно га униште из непосредне близине, одакле је немогуће промашити мету. Модернизација ће обезбедити и смањење број опслужилаца овог минобацача на свега два војника. Његова тежина од „читавих“ 13 кг и мали габарити омогућиће транспорт у класичним борбеним ранчевима који се носе на леђима. Страни пандани, који су развијени у Европи, имају сличан радни принцип, али им је маса знатно већа. Са друге стране њихова муниција је слабија од руске гранате 3ВО35Е. Притом „Галл“ се из транспортне позиције пребацује у борбени положај за мање од 30 секунди – што је изузетна карактеристика за мање саставе командоса који оперишу у дубини непријатељског фронта, практично иза леђа непријатељу.

Војни инжењери који раде на развоју ових средстава напомињу да ће развој специјалне муниције која смањује буку у перспективи бити прилагођен и за употребу на озбиљнијим артиљеријским системима. За то свакако постоји техничка могућност, али је дискутабилна тактичка употреба ових система јер је ова технологија намењена искључиво за потребе специјалних високо-мобилних борбених састава, које изводе операције које подразумевају атентате и изненадне препаде дубоко у непријатељској позадини. Тешко је замислити да је самоходној хаубици попут нпр. "Коалиције", која дејствује са даљине од 50 и више км, неопходан пригушен пуцањ.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!