Анализа: Како су Руси победили Американце у „бици за мостобране“ у Сирији

Youtube
Грађански рат у Сирији је у великој мери редуковао инжењеријске способности сиријске војске, како у техничком тако и људском аспекту. За даљи замах ослободилачке офанзиве на истоку ове земље сиријска армија се нашла у проблему.

Како и на који начин прећи реку Еуфрат и допрети до важних нафтогасних поља која се налазе на њеној источној обали. Једноставно, било је неопходно да се комплетан понтонски парк за форсирање водених површина пребаци директно из Русије јер није био времена за преправку постојећих система. Захваљујући невероватној мобилности руске специјалне инжињеријске групе форсирање реке Еуфрат код града Дајр Ез Зор, трајало је свега три дана, укључујући ту и време које је утрошено за транспортовање инжењеријске технике са раздаљине од неколико хиљада киломеетара.

Понтонски мост је дозволио сиријској војсци да настави са својом успешном офанзивом, потпуно изненадивши формације тзв. Исламске државе са друге стране реке које нису имали времена да формирају одбрамбену линију. Вредно је напоменути да су се током рата у Сирији и Ираку супротстављене стране више пута суочавале са потребом за форсирање река и водених акумулација, али је услед недостатка адекватне технике и обученог људства свака оваква препрека стварала озбиљне проблеме за офанзиву и често доводила до потпуног прекида до тада успешне нападне операције.

Пентагон отписао понтонирске јединице и отерао их у историју

У последње време, инжењеријска војска водећих земаља света, пре свега НАТО, развија се само у једном смеру: Како се и на који начин борити против класичних и импровизованих минско-експлозивних средстава (МТС)?  

Током 2008. године, западни војни експерти и официри су дошли до закључка да оружани конфликти у савременом свету немају неке велике потребе за техничким средствима која служе за прелазак водених препрека. Међутим, ова теза је демантована током копнених операција у Ираку и Сирији које су организоване под патронатом САД.

До почетка 90-их година, и СССР и НАТО су велику пажњу посвећивали изградњи технички веома снажне и увежбане инжењеријске компоненте својих оружаних снага. Ове снаге су требале да обезбеде неометано кретање главних нападних снага током извођења комплексних борбених операција. У њиховом арсеналу се нису само налазила средства за минирање и разминирање терена, него и читав спектар различитих машина за убрзавање изградње фортификацицја и ватрених позиција, затим „крчење“ алтернативних комуникација ради повезивања фронта у јединствену целину и сл. У оквиру ових снага, посебно место су имале јединице за форсирање водених препрека.

Земље које су се налазиле у оквиру НАТО и Варшавског уговора припремале су своје оружане снаге за одлучујући копнени судар на територији данашње Немачке, која је испресецана рекама, језерима и вештачким акумулацијама. Овакав терен је био инспирација и за развој читаве фамилије борбених оклопних средстава и других средстава наоружања која су требала максимално да буду прилагођена ефикасној употреби на овом и оваквом фронту. Тако су нпр. совјетски БВП и БТР на тај начин конструисани, да могу самостално и у најкраћем могућем времену да савлађују водене препреке (амфибијске карактеристике). Јединице које су специјализоване за изградњу импровизованих понтонских мостова су биле један од главних копнених циљева бомбардера НАТО. У главном штабу НАТО снага у Европи, разрађивани су оперативно-стратегијски планови који су подразумевали „рат за мостове“. Ово је укључивало масивно уништавање свих прелаза испред наступајућих оклопно-механизованих снага Варшавског пакта, и њиховог максималног успоравања, а све у циљу добијања неопходног времена за организацију одбране по дубини, уз снажну подршку ваздухопловних и артиљеријских потенцијала.

Нанети концентрисан удар по инжењеријским ефективима противника је био један од кључних елемената овог плана.

У првој етапи за борбу против совјетских понтонирских јединица биле би употребљене специјалне противтранспортне мине. Њима би интензивну подршку пружило ратно ваздухопловство, као и артиљеријско-ракетне јединице. Све комуникације које изводе од водотокова даље на запад, биле би масовно миниране и у потпуности онеспособљене. Евентуални мостобрани требали су се уништити по сваку цену, па и употребом тактичког нуклеарног оружја.

Међутим, ова стратегија је напуштена по завршетку Хладног рата. Техника која је намењена овој употреби је у великој мери расходована и претопљена у обично гвожђе. Развој нових средстава за инжењеријске јединице је у потпуности отишао у „ћорсокак“. Организацијона шема ових јединица је ишла тим правцем да су оне из године у годину смањивање, па чак и распуштане. Током војне операције у Ираку, Пентагон је отказао набавку комплета који су укључивали елементе за образовање понтонских мостова, без обзира што је генерални план битке укључивао и форсирање неколико великих река. Целокупна стратегија се искључиво ослањала на снажну ваздушно-космичку компоненту уз масовну употребу специјалних снага које су требале да спрече рушење важних мостова. Међутим, за разлику од Американаца Британци су у саставу својих нападних група ипак имали јединице опремљене тежом понтонирском техником која је могла да форсира сваку водену препреку. И нису се преварили. Ови састави су били прилично активни приликом Битке за Басру, када је на неколико места било потребно прећи реку и образовати мостобране са њене друге стране. Међутим, по окончању активне фазе борбених дејства долази до реорганизације унутар британског контигента, у којој се практично распуштене инжењеријске јединице.

Упркос каснијим анализама америчких војних експерата који су указивали на неопходност поседовања оваквих састава у оквиру стратегијских нападних група, Пентагон је тврдоглаво остао доследан себи тврдњама да су понтонирске јединице реликт Хладног рата, те да су у модерном сукобу оне једноставно превазиђене и да само успоравају мобилност копнених снага. Даљи развој инжењеријске компоненте се искључиво требао фокусирати за борбу против минско-експлозивних убојних средстава.

Руска доктрина копненог рата се у великој мери ослања на инжењеријске саставе 

За разлику од САД и земаља НАТО-а, руска војска је ове саставе сматрале веома важним сегментом борбених дејстава и наставила је и даље да их развија упркос великим економских потешкоћама. Искуства из ратова у Чеченији су потврдили велику важност овог рода војске. Крајем 80-их година прошлог века, совјетски војно-индустријски комплекс је развио неколико пројеката који су требали да значајно унапреде способности инжењеријско-понтонирских снага. Међутим ескалација кризе у тадашњем СССР и недостатак новца је успорио набавку нове технике.

Насилно активирана ратна жаришта на развалинама бившег СССР повољно су деловала на одржавање и развој борбених искустава инжењеријских јединица. Оне су често употребљаване током конфликта на Кавказу, како у класичним борбеним дејствима, тако и моментима када је требало форсирати често веома неприступачне обале локалних планинских река. Нагомилана борбена искуства су са почетком новог миленијума, инцирали формирање основне методолошке базе која је касније била основ за развој нових тактичких метода у употреби ових састава.

Велики технолошки скок у развоју модерних понтонирских снага руске војске је била набавка понтонирског парка ПП-2005М. У његовом саставу се налази преко 40 различитих возила. Он се не састоји само од елемената за образовање понтонског моста, већ се могу направити и специјални трајекти за превоз тешке борбене технике. Из стандардног комплета које нуди овај комплекс, за веома кратко време (мање од једног часа) се може направити понтонски мост који може да савлада водену преперку ширине 250 метара. По својим укупним карактеристика и јединственим техничким решењима ПП-2005М спада у најбоље инжињеријске комплете за форсирање водених површина на свету. Недавно је овај комплекс употребљен за успешно премоштавање реке Еуфрат. Све је ово условило да за овим комплексом влада велико интересовање у свету, посебно када је у питању његова набавка.

Совјетска понтонирска техника спашава Американце у бици за Мосул 

У децембру прошле године, за време велике војне операције у Мосулу жилава одбрана састављена од фанатизованих бораца Исламске државе ефикасно је искористила природну препреку у виду реке Тигр која протиче кроз густо насељени центар овог града, делећи га на источни и западни део. Они су порушили практично све прелазе преко ове реке, оставивши свега неколико места за прелаз на које су фокусирали све своје расположиве снаге. План коалиционих снага је био да се на неколико праваца изврши прелаз преко ове реке, и образују мостобрани у западном делу града. Међутим, сви ови покушајИ су услед недостатка инжењеријске технике у потпуности неутралисани, а војна операција у Мосулу је претила да се претвори у позициони исцрпљујући рат са огромним бројем борбених и цивилних жртава.

Коалиционе снаге су се потом преоријентисале на жестоке авио-ударе по терористичким циљевима у захвату реке Тигр, који се налазе са њене западне стране, што је у одређеној мери нарушило њихов систем одбране. Међутим, упркос томе велика количина рушевина састављена од шута, цигли и бетона је успорила и евентуално напредовање мото-механизованих делова нападних снага, тако да је успех био минималан. Без алтернативних прелаза није се могао остварити одлучујући продор у западни део града, тако да су Американци били принуђени да тешком муком ипак примене совјетска војна искуства.

Још из времена Ирачко-иранског рата, у Багдаду се налазила стара совјетска техника за форсирање водених препрека. Не чекајући више ни минут више, амерички војни специјалисти су отишли по ову технику и отклонили њене недостатке куповином резервних елемената из депоа бивше чехословачке војске. Тешки транспортери НЕМТТ су одмах доставили ове елементе у делту реке Тигр одакле су форсирали реку. Ова акција је веома негативно деловала на формације Исламске државе које се нису надале да ће им се коалиционе снаге неопажено привући из потпуно неочекиваног правца. Истина, захваљујући великој покретљивости својих снага, терористи Исламске државе су покушали да изведу велики број комбинованих противудара на овај мостобран користећи ауто-бомбе као и комерцијалне беспилотне летелице које су кориштене за напад из ваздуха. Ово је у великој мери пореметило трансфер коалициних снага преко моста, али се ни мостобран никако није могао ликвидирати. Појава тенковских јединица и његово пребацивање на другу обалу дефинитивно је учврстила и проширила површину ново-образовног мостобрана, а терористичким снагама није ништа друго преостало сем да масовним запречавањем свих комуникација, уз њихово обимно минирање, формирају нови одбрамбени распоред у густо насељеним четвртима западног Мосула.

Умало брука и приликом операције за ослобођење Раке 

Иста таква ситуација се појавила и нешто касније, током операције за ослобођење сиријског  града Рака. Овде је стратешка водена препрека била делта реке Еуфрат. Ова операција се одвијала на простору Сирије, тако да америчке снаге нису могле да пребаце понтонску технику која се налазила у саставу ирачке војске, а која је била кључна за ослобођење Мосула. Овде су се Американци морали ослонити на ударне десантне одреде састављене од припадника 3.батаљона из састава 75. „ренџерског“ пука. Под окриљем ноћи, и уз снажну подршку ваздухопловних и оклопних снага (углавном нападни хеликоптери и топови са транспортера „Stryker“) амерички ренџери су успели да пређу Еуфрат и да после вишедневних жестоких борби образују неколико прелаза  и на тај начин отворе простор за продор главнине курдске групе нападних снага у сам град. Међутим, да су којим случајем имали у свом саставу комплет за прелажење реке, ове снаге би лако изманеврисале непријатеља и на тај начин избегле сопствене губитке и неминовно тешко разарање града уз катастрофалне цивилне жртве.

Закључак 

Ратови који се воде на територији Ирака и Сирије су у потпуности оповргли прокламовну тезу америчких теоретичара о неминовној смрти понтонирске војске у савременим ратним дејствима. Као и пре 30 година, присуство оваквих специјализованих састава је од изузетног значаја за пуну оперативну способност сваке војске. Недостатак ове компоненте може да узрокује потпуни застој нападних операција на терену који обилује воденим препрекама, које се касније онда морају савлађивати уз ванредна напрезања, и уз велике жртве.

Захваљујући великој увежбаности људства као и савременој техници којом располаже, руске инжењеријске снаге су успеле да за свега неколико дана пребаце из Русије комплетни понтонски парк ПП-2005М до обода реке Еуфрат на крајњем истоку Сирије, и да је успешно премосте. Терористи Исламске државе су и на овом правцу, уз додатна ојачања која су им пристизала из долине реке Еуфрат (провинција Анбар, Ирак) покушале да изврше велику контраофанзиву у циљу рушења овог прелаза, уз кориштење свих расположивих средстава. Међутим, брзина са којој је савладана ове река, као и агилност сиријских оклопно-механизованих јединица које су одмах потом прешле на њену источну страну, потпуно су разбили њихове снове. Џихадистички напад је сломљен, а њихова одбрана у великој мери уништена продором тенковских снага сиријске војске.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“