„Ствар“
У августу 1945. амерички амбасадор В. Аверел Хариман примио је поклон од Организације младих пионира СССР-а. Дечија делегација, у атмосфери завршетка Другог светског рата, славља и континуиране сарадње двеју држава, поклонила му је изрезбарену дрвену плочу Великог печата Сједињених Америчких Држава. Хариман ју је окачио на зид у свом кабинету. Поклон му је био јако драг, као и тројици наредних америчких амбасадора, тако да је печат украшавао зид канцеларије седам година. Нико није ни слутио да он скрива неку тајну.
Austin Mills / Wikipedia
1952. године у плочи су пронашли... The Thing, како су Американци рекли, односно један од првих уређаја за прислушкивање. Биле су то напредне технологије за средину 20. века. Уређај се није никако напајао енергијом, није имао електронске компоненте. Активирао би се само када прими радио сигнал одређене фреквенције. Било је немогуће открити га и догодило се то пуком случајношћу.
„Ствар“ је натерала Американце да се најеже, јер Вашингтон није поседовао ништа слично. Уређај је направио познати совјетски научник Лав Термен, творац електричних музичких инструмената, од којих је најпознатија теремина.
Термен је тридесетих година живео у Америци, поред инструмената стварао и алармне уређаје за обезбеђење затвора, дружио се са Гершвином, Равелом, Чаплином, Ајнштајном... 1938. су га позвали назад у СССР-у, а годину дана касније ухапсили и оптужили за планирање убиства Сергеја Кирова, једног од најистакнутијих совјетских политичара (убијеног 1934. године, док је Термен живео у САД!). Термена су оптужили да је наводно имао задатак да са друге стране Атлантика активира подметнуту бомбу од које би Киров страдао (Кирова је убио супруг једне његове сараднице).
Научник је у једној „шарашки“ радио на шпијунским уређајима, а један од тих уређаја је била „ствар“ откривена у америчкој амбасади. Стаљинову награду је добио 1947, и дочекао је на слободи.
Бомбардер који пикира
Термен је своју затворску казну служио у центру ЦКБ-29. Центар је био под управом Министарства унутрашњих послова, а већина његових сарадника су били робијаши. Међу њима и пионир у пројектовању авиона Андреј Тупољев. Заправо је и сама „шарашка“ по њему добила име - Тупољевка – јер њен је главни циљ био развој ратне авијације.
Тупољев је у затвор доспео 1937. године због наводне саботаже и шпијунаже. Касније је пријатељу испричао да га нису тукли, већ му ускраћивали сан. Тако је „признао“ да је више од десет година био француски шпијун. 1940. је осуђен на 15 година затвора, али обичне казне је ослобођен већ следеће године, када је почео Други светски рат.
У затворским годинама је радио на бомбардеру Тупољев Ту-2 („Бат“, према класификацији НАТО-а), који је постао главни бомбардер у Другом светском рату са изврсним дизајном. Чињеница да га је Тупољев направио иза решетака чини његов успех посебно изузетним. Био је то један од главних совјетских средњих бомбардера способан на пикирање у Другом светском рату.
Бомбардер се производио десет година, све до 1952. године. Направљено је око 2500 Ту-2. Учествовао је и у Корејском рату, а авион су нашироко користиле земље које су касније потписале Варшавски пакт. Андреј Тупољев је 1943. године добио Стаљинову награду, касније још три за друге иновације.
Лек против пелагре
Нису само професионалци у пољу шпијунаже и дизајнери авиона радили у посебним затворима. Познати совјетски виролог Лав Зиљбер је у „шарашки“ провео четири године. Осуђен је на 10 година затвора јер је наводно планирао да отрује воду у читавом систему водовода Москве.
Олег Кузмин / TASS
Пре него је постао затворски доктор радио је на сечи стабала. У затворској болници се суочио са пелагром, озбиљном болешћу проузрокованом недостатком витамина Б3 (ниацина), пропраћеном дерматитисом и деменцијом. Болест се код робијаша обично завршавала смрћу.
Како је научник касније писао у својим мемоарима, затвор се налазио на северу Русије па је он користио ирвасову маховину (Cladonia rangiferina) за квасац који је постао извор витамина. То је чинило основу његовог лека против пелагре. Лек је касније патентиран, иако се у патенту уместо његовог имена наводи Министарство унутрашњих послова.
Зиљбера су затим превели у затворену лабораторију у којој је радио на својој теорији о „вирусној природи рака“. Две године након ослобађања из затвора, 1946, добио је Стаљинову награду за књигу о енцефалитису.