Како је С-400 „Триумф“ у „блицкригу“ почистио амерички понос са Блиског истока

С-400 "Тријумф"

С-400 "Тријумф"

Wikipedia
Зашто се Саудијска Арабија, највернији савезник САД на Блиском истоку, одједном определила за набавку руских система противваздухопловне и противракетне одбране С-400 „Тријумф“ и по свему судећи, одбацила досадашње услуге заштите који јој је пружао амерички главни адут комплекс ПВО „Patriot“

Америчка компанија „Raytheon“, која производи комплекс против-ваздухопловне одбране „Patriot“, објавио је извештај који пружа информације о ефикасности њихових система, а који је користио податке која је прикупила Војска Саудијске Арабије. Наиме, од 2015. године пресретнуто је више од 100 јеменских ракета совјетске производње. Ако се узме у обзир и „активност" ракетних система „Patriot", који се налазе у саставу Војске Уједињених Арапских Емирата, број успешних пресретања достиже бројку од 150 балистичких ракета.

Међутим, поставља се рационално питање, са колико ракета је извршено ово пресретање, и колико их је пробило одбрану, тј. дошло до свог циља?

Јеменски побуњеници, наоружани совјетским ракетама класе земља-земља, као и њиховим севернокорејским репликама, ракетирали су територију Саудијске Арабије и осталих земаља које чине тзв. антихутску коалицију. Најчешће су то биле старе совјетске ракете типа „Скад“*. Ова ракета је у јединице совјетске армије ушла у оперативни састав још давне 1962.године, годину дана након првог лета човека у космос, који је извео чувени совјетски космонаут Јуриј Гагарин. Ракета се наводила инерцијалним путем и била је поприлично непрецизна. Њено одступање од циљане мете је износило и до 400 метара, тако да је једино оправдано било да овакве ракете носе атомске бојеве главе, које могу да анулирају овакву непрецизност приликом њиховог пада и удара у тло. Међутим, земље Блиског истока су у овој ракети домета 300км на којој је била инсталирана бојева глава тежине 1000кг, видели изузетан техничко-технолошки потенцијал, тако да су их они масовно куповали, па и  бесплатно добијали од тадашњег СССР-а, који није био заинтересован за продају ових ракета, већ за њихову донацију, што је реципрочно довело до све већег политичког утицаја СССР-а у овим земљама. Наравно, експортне верзије ових ракета нису имале нуклеарне бојеве главе, него само класичне/конвенционалне.

Р-17

Временом су блискоисточни инжењери научили да "модификују" ову ракету. Њен оперативни домет је повећан смањењем тежине бојне главе и постављањем додатног резервоара за гориво. Том приликом је било сасвим јасно, да ће се истовремено и прецизност ових ракета значајно погоршати, уз одступање од циља и до 1000м.

Скупља дара него мера

За борбу са овим пројектилима америчке савезнице на Блиском истоку су набавили по њима „најбољи противракетни систем на свету“ ММ-104 „Patriot“. Међутим испоставило се да овај комплекс у пракси, и није баш толико ефикасан против тактичких балистичких ракета. Према извештајима који су долазили са овог простора, да би се пресрела једна ракета „Скад“, у просеку је требало да буде лансирано четири ракете из система „Patriot“. Када се зна да свака ракета вреди најмање 3 милиона ус долара, добија се сума од 12 милиона ус долара, која се мора потрошити да би се „сигурно“ пресрео један балистички пројектил Р-17, који вреди једва нешто више од 200,000 ус долара. Дакле, чак 60х јефтиније од ракета пресретача. Управо због ове драстичне чињенице у диспропорцији цена која може у великој мери да оптерети војни буџет и најбогатијих држава (у случају озбиљнијег напада са већим бројем ових ракета, само на трошкове њиховог обарања може се у једном дану потрошити готово пола милијарде ус долара) Израел је одсутао од даље набавке „Patriotа“ и кренуо у развој сопственог система противракетне одбране.

Сједињене Америчке Државе усвојиле су у наоружање ракетни систем „Patriot“ средином 80-их година прошлог века. До данас, постоје четири верзије комплекса – Patriot, Patriot PAC-1, Patriot PAC-2 и Patriot PAC-3. Маркетиншким марифетлуцима, који су на западу усавршени до максимума, ова компанија је овај комплекс представила свемогућим. Он је по њиховим тврдњама, могао да обори све што лети у ваздуху. Међутим, дошла је 1991.година, када се у пракси отворио непремостиви јаз између маркетиншких тврдњи произвођача да практично поред њиховог производа ни птица не може да пролети, и реалних показатеља на фронту.

Маркетинг ствара чуда

За време рата у Персијском заливу, Ирак је као одговор на агресију на своју територију, масовно ракетирао америчке војне  базе које су се налазиле на територији Израела и Судијске Арабије. Ови напади су углавном извођени модификованим верзијама старих совјетских балистичких ракета типа „Скад“. Да би се ови напади спречили, у регион је хитно пребачено неколико батерија ракетног система „Patriot“. Међутим, упркос томе ови системи нису много помогли. Према различитим проценама, број успешних пресретања био је између 30 и 50 процената, што је био скандалозан податак за тада „најбољи против-ваздухопловни систем на свету“.

Понедељак, 25. фебруара 1991.године био је црни дан за америчке војнике. Тада је неколико ирачких ракета „Скад“ успело да пробије одбрану „Patriotа“ и погоди базу на територији Саудијске Арабије у којима су се налази амерички маринци. Том приликом је избачен из строја, готово цео батаљон војске. На лицу места је погинуло 28 америчких војника, док их је неколико стотина теже или лакше рањено.

Компанија „Raytheon“ је на све начине покушавала да ублажи својеврстну бламажу њиховог прецењеног производа. Они су ускоро изашли са анализом да у ствари није био проблем у ракетама, нити и систему када се он сагледа у целини. Проблем је био недовољно развијен софтвер за навођење ракета, који је имплементиран на комплекс, а да исти још није довољно усавршен. Из тог разлога је велики број ракета промашио мету, истицали су експерти ове компаније.

Инжењери ове компаније су се правдали чињеницом да је у питању била тек модернизована верзија овог система Patriot PAC 1, која још није била довољно усавршена. Конкретно код ове верзије је вероватноћа уништења балистичког циља једном ракетом, какав је нпр. ракета „Скад“, од 0,3-0,4, и то под условом да нема електронског ометања. Дакле, да би се 100% оборила једна ракета „Скад“ било је потребно да се лансирају најмање три ракете „пресретача“ из комплекса Patriot PAC-1.

Суочавајући се са очигледним проблемима са верзијом система PAC-1 и њеним лошим резултатима на које је указао чак и Пентагон, амерички инжењери су се бацили на посао и великим трудом успели да произведу варијанту PAC-2, а нешто касније и PAC-3. Поново се усијала маркетиншка офанзива. „Овај пут имамо систем који непробојан“, славодобитнички су тврдили људи из компаније „Raytheon“. Богате арапске монархије су опет поверовале у речи своји америчких „пријатеља“ и још једном одрешиле кесу. Међутим, поново се у пракси показало, да су једно речи америчких менаџера, написане у богато илустрованим пропагадним брошурама које су везане за овај систем, а друго реална ситуација на терену. Према различитим подацима, степен ефикасности је и код најновије верзије комплекса PAC-3, у великој мери одступао од техничких спецификација које су објављене у документима компаније. У условима апсолутне техничке доминације, где противник нема адекватне мере, а ни знање да збуни против-ракетне системе (лажни мамци, систем за електронско ометање и сл.) најновија варијанта PAC-3 је имала успешност пресретања од 0,25-0,50 по једној ракети. Дакле, поново се требало лансирати најмање 2-3 ракете да би се тамо неки времешни „Скад“ који је фигуративно речено „склепан у некој пећини у брдима Јемена“, пресретнуо и оборио.

Богати арапски шеици „пресавили табак“ и сада желе да им искључиво С-400 брани државу

Стога није изненађујуће, што су само „усијане“ главе спремне да набаве ракетни систем „Patriot“. Још су можда само Пољаци спремни да од Американаца купе овај систем, и нико више. Наиме ова држава има намеру да купи осам батерија најновије верзије система  „Patriot“,  за укупну суму од око осам милијарди ус долара.При томе ова куповина представља својеврсну „мачку у џаку“ јер уговор предвиђа да ће Пољаци добити ове системе тек за 6-7 година.  

Са друге стране пребогати шеици из Саудијске Арабије, који су на својој кожи осетили сву благодат пословања са Американцима када је у питању овај систем, решили су да трећи пут не наседну на опробани „штос“ америчких слаткоречиваца. Они су решени да се окрену другим произвођачима, и напокон набаве комплекс који ће у стварности заштити њихову територију, а на крају крајева постати и финансијски исплатив. Они желе да се окрену руском наоружању и набаве руски комплекс ПВО и ПРО С-400 „Тријумф“.

Када се говори о финансијској исплативости, треба направати поређење у ценама, када су у питању ова два конкурента на светској пијаци наоружања.  Према уговору који су Пољаци потписали са САД око испоруке ракетног система Patriot, њих ће набавка 32 лансирне јединице коштати 8 милијарди ус долара. Са друге стране, приликом набавке шест дивизиона С-400 (око 48 лансирних јединица) за потребе кинеске војске, укупан уговор износи 3 милијарде ус долара. Дакле, разлика у цени је огромна, па чак и за богату земљу као што је Саудијска Арабија.

С-400 је за читаву генерацију напреднији од свој западног такмаца

Што се тиче борбених вредности, треба кренути од године производње последње верзије комплекса Patriot PAC-3 и С-400. Овај први је направљен пре равно 20 година, док је С-400 у оперативну употребу ушао 2007.године. Дакле за читаву једну деценију је млађи од PAC-3. За тих десет година разлике, значајно је напредовала технологија изградње ових ултра-софистицираних борбених средстава, тако да је С-400 на том плану апсолутно супериорнији у односу на свог конкурента.

Са друге стране, универзалност америчког комплекса је много већа него код руског конкурента. Међутим, ово не представља предност, него негативну карактеристику. Patriot има универзални радар, који служи за откривање циљева али и за навођење ракета на њих. Ове две функције које су примењене на једном радару, у великој мери негативно утичу на његову ефикасност, посебно када се узме у обзир даљина откривања летећих објеката, која је значајно мања него код чистокрвних осматрачких радара. Код ракетног комплекса С-400, ове две функције су подељене на два засебна радара. Штавише, ту је и трећи радар, који има задатак да открије тешко уочљиве нисколетеће циљеве. При томе, максимални опсег детекције достиже читавих 600км.

Што се тиче самих ракета, PAC-3 има три ракете: једна за борбу против аеродинамичких циљева и крстарећих ракета, и друге две за борбу против балистичких ракета. Управо из овог разлога амерички комплекс има веома ограничене способности када су у питању крајњи домети ракете приликом пресретања по висини и даљини. Једна од последњих модификација ракете за PAC 3 је опремљена кинетичком бојевом главом, која уништава циљ помоћу механичког удара.

Са друге стане борбени комплет С-400 се састоји од седам ракета, и свака је специјализована за посебан тип циља који се може појавити у ваздушном простору. Ова подела је разумњиво далеко ефикаснија и довела је до тога да је ефикасност уништења циља једном ракетом далеко већа код С-400 него код комплекса Patriot PAC-3. Код С-400 она износи 0,9 за циљ величине ловачког авиона, и чак 0,8 за балистичку ракету која има домет и до 3,500км. При томе даљине уништења аеро-балистичких циљева су далеко веће него код Patriot PAC-3, и слојевито покривају како средњи тако и велики домет.

*Експортна верзија ове ракете представља модификацију једностепене балистичке ракете земља-земља кратког домета Р-17, која користи течно гориво.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“