Евентуални судар америчких и руских копнених борбених састава: Ко би победио?

Слободан Ђукић
У наредном тексту ћемо покушати да у неким основним цртама успоредимо садашње могућности руских и америчких борбених састава, који формацијски одговарају величини механизованог вода. У обзир смо узели параметре као што је бројчана величина ових састава, затим квалитет борбене технике која се налази у њиховој опреми, основно наоружање и војна опрема, њихова тактичка употребљивост, као и незаобилазни људски фактор.

Руски ваздушно-десантни борбени састави ранга вода, по својој структури личе на мотострељачке јединице, који по својим техничким капацитетима имају заиста озбиљну борбену технику која се може десантирати из ваздуха, као што су нпр. БМД-2, БМД-3, БМД-4 и БТР-Д. Због мањег транспортног капацитета ових возила, руске ваздушно-десантне јединице су формацијски мање од аналогних на западу. Међутим, без обзира на ово, руске ваздушно-десантне јединице су знатно мобилније за разлику од својих америчких колега. Основно оклопно возило руских падобранаца је БМД-2, које у свом наоружању има топ 2А42 у калибру 30мм, док је на БМД-4 поред аутоматског топа у калибру 30мм, интегрисан и топ 2А70 калибра 100мм. Оба ова оклопна борбена средства у свом саставу имају по четири противоклопне вођене ракете:

  • 9К111-1 „Конкурс“ (БМД-2 и БМД-3)
  • 9М117М3 „Аркан“ (лансира се из цеви топа БМД-4)
БМД-2

Класичан руски мотострељачки или падобрански вод се састоји из три одељења, и у свом саставу има три оклопна  борбена транспортера са адекватним бројем војника који могу да стану у њих (20-30 људи).

БМД-4

Руска моторизована пешадија има одређене предности у односу на америчку пешадију. Присуство три оклопна транспортера у склопу једног вода омогућавају руским копненим јединицама (уколико је број војника и јединица оклопне борбене технике исти у обе војске), да имају за 25% више оваквих моторизованих водова у односу на формацијску структуру какву рецимо имамо у Војсци САД. Теоретски, већи број оваквих јединица дају командиру батаљона, знатно веће могућности приликом тактичког избора и примене ових борбених састава на фронту.

Руска ваздушно-десантна војска захваљујући својој развијеној мото-механизованој компоненти, има значајно већи степен тактичке мобилности од својих „противника“ са запада (конкретно Војске САД). Ово је од посебног значаја приликом извођења падобранског десанта на територију која је густо покривена системима ПВО непријатеља, и где постоји велики ризик за искрцавањем. Руски авио-транспортни капацитети, који превозе падобранце и десантну борбену технику, могу да образују десантну основицу далеко од стварног циља операције, и да помоћу веома покретљиве борбене технике, достигну стварни циљ за свега неколико часова.

Америчка формацијска структура за разлику од руске може имати предност на плану веће организационе жилавости саме јединице, јер ако Руси током борбе изгубе једно оклопно возило, изгубиће практично трећину ватрене моћи једног вода, а са друге стране ако би се исто то догодило Американцима, они би изгубили четвртину своје укупне ватрене и транспортне моћи, што је ипак прихватљивије. Уколико нпр. руски ваздушно-десантни вод изгуби два оклопна борбена средства, спашће на ниво једног одељења што представља практично уништену јединицу*.

Поред тога, амерички оклопни борбени транспортери превазилазе руске конкуренте и у погледу капацитета броја десантих снага које могу да превозе. Када се успореди амерички М2 „Bradley“ и руски БМД-2 капацитет превожених трупа је седам наспрам пет војника, у корист америчког оклопног транспортера. Међутим, стандардне варијанте руских оклопних транспортера које немају префикс-Д, такође имају капацитет за превоз седам војника са пуном ратном опремом. „Bradley“ има и бољу оклопну заштиту која се састоји од модула са реактивним оклопом, као и систем за управљање ватром од БМП-а. Поред тога, „Bradley“ има за скоро 2х већи број противтенковских ракета у свом борбеном комплету (седам ракета BGM-71 TOW наспрам четири код руских аналога). Међутим, руски оклопни транспортери имају велики потенцијал за модернизацију која је увелико у току. Посебно се то односи на оклопна возила БМД-2 и БМД-3, за које је већ развијена савремена борбена купола „Бережок“ опремљена ракетама „Корнет“, која ће ефикасност  возила увећати за готово 4 пута. Да не причамо да је за фамилију борбених оклопних возила у току веома успешан развој борбене куполе „Деривација“ која ће бити опремљена топом А-220М у калибру од чак 57мм. Наравно, овај процес модернизације прати и значајно усавршавање система за управљање ватром, посебно електро-оптичке компоненте и комуникационог система.

M2A3 Bradley опремљен динамичком оклопном заштитом

Очекује се да овај топ за 3 пута по даљини и за готово 5-6 пута по висини, премаши ефективни домет топа 2А72, што је заиста револуционаран помак. При томе би имао борбену каденцу од чак 300 граната у минуту (2А72-330гр./мин.) и далеко веће ефекте ватре на циљу.

Међутим, ајде да се ми вратимо на успоредбу борбених могућности две војске у садашњем времену. Амерички оклопни транспортер точкаш „Stryker“, за разлику од руског транспортера БТР-82А има далеко слабију ватрену моћ. Руски оклопни точкаш у свом саставу има најновији аутоматски топ кал.30мм 2А72, за разлику од слабог основног наоружања које се налази на „Strykeru“. Предност америчког возила је једино извесна у погледу примењене оклопне заштите. И за један и други оклопни транспортер је предвиђен пројекат модернизације. За амерички борбени транспортер се планира интеграција јачег топа у кал. 30мм, као и противтенковски ракетни комплекс BGM-71 „TOW“, док се за руски БТР-82А планира измењено дизајнерско решење који ће значајно увећати борбену жилавост возила.

Преврнути Stryker поштоп је налетео на импровизовано експлозивно средство, Ирак 2007. године

Што се тиче ватрене моћи пешадијских састава, однос је поприлично једнак сем што формацијски амерички вод има нешто више војника у односу на руски (више од 40 војника у једном воду). За борбу против оклопних борбених циљева Американци у саставу својих јединица ранга вода имају противоклопни ракетни комплекс „Javelin“ који су способни да униште мету на даљини и до 2,500 метара, а такође и већи број противтенковских ручних бацача кратког домета M3 „Carl Gustaf“ и  АТ-4, ефективног домета до 500 метара. Са друге стране, руски мотострељачки вод у свом саставу има ручне противтенковске бацаче РПГ широке палете са различитим ефектима на циљу, уз практични домет од 200-500м.

Ту се посебно издваја ручни противтенковски бацач РПГ-28 „Клюква“ који може да пробије скоро метар оклопа који је заштићен динамичких плочама, на даљини до 200 метара. Не треба заборавити ни „језиво“ оружје које поседују руски копнени састави, а који се могу свакако наћи у саставу мотострељачког или ваздушно-десантног вода, а то је ручни ракетни бацач са термобаричном бојевом главом РПО „Шмель“, за који је развијена модификација која по свом разорном потенцијалу у ничему не одступа од фугасне гранате у кал.152мм. Права хаубица у рукама лаке пешадије.

FGM-148 Javelin у опреми норвешког војника

ЗАКЉУЧАК

Америчка и руска пешадија никада самостално неће ратовати једна против друге. Ове јединице ће увек бити саставни део мешовитих батаљонско-тактичких и крупнијих борбених формација, које интегришу више видова и родова. Општи је закључак да је на тренутном нивоу однос снага приближно исти када је у питању укупна ватрена моћ ових састава. Американци имају оклопне транспортере већег капацитета, и боље су оклопне заштите.Међутим ова средства су далеко уочљивије мете од руских оклопних транспортера, и генерално су тежи и самим тим спорији. Руски оклопни транспортери су мобилнији и имају способност десантирања из ваздуха (посебно пројектоване верзије за ВДВ). Предност им је и једноставнија техничка конструкција што омогућава њихову поправку и у пољским условима. Генерално, руски оклопни транспортери имају и већу ватрену моћ од америчких аналога, посебно када су у питању аутоматски топови у кал.30мм. У односу на број противтенковских ракета по једном возилу, предност је на америчкој страни. Што се тиче пешадијских састава јачине вода, Американци имају предност у виду преносног противтенковског бацача „Javelin“ који је опасан на даљини и до 2,500 метара. Он је веома лаган и мобилан, и опслужују га два војника. Налази се у формацијском саставу вода, у броју од три јединице. Ручни ракетни бацачи са стандарном путањом пројектила су сличних карактеристика на обе стране. За борбу против живе силе и лакооклопљених борбених средства у саставу водова руске и америчке војске се налази већи број митраљеза и пушкомитрљеза. Руски водови су ојачани и са снајперским пушкама СВД, а посебну предност руским трупама даје горе поменути РПО „Шмель“ које слови можда и за најефикасније оружје на свету када је у питању борба против живе силе непријатеља, која је уз то и добро утврђена.  Што се тиче квалитета борбено способног људства тј. незаобилазног људског фактора, и једни и други имају солидна ратна искуства за последњих 20 година, које су обиловале локалним ратним конфликтима. При томе Американци су се више ослањали на ефекте високо-прецизне ваздухопловне подршке која им је у великој мери олакшавала посао, док су Руси у већини случајева морали да употребом сировијег оружја решавају ствари. Најбољи пример за то су сукоби на Кавказу. Тек од сукоба у Грузији руска армија почиње све више да у својим операцијама користи борбене ваздухоплове наоружане високо-прецизним убојним средствима, и осталим високо-технолошким помагалима који доста олакшавају копнена борбена дејства. Захваљујући способности да се носи са већим бројем отежавајућих околности, руска пешадија је ипак у укупном збиру квалитетнија од америчке, што је посебно демонстрирано приликом последњег рата у Сирији, али и враћања полуострва Крим у састав Руске Федерације. Дакле могло би се са великом сигурности рећи да би у хипотетичком директном сукобу америчких и руских копнених снага, победу однела она страна која је поред незаобилазног присуства савремене борбене технике компактнија, сналажљивија, покретљивија, жилавија у борби, која лакше подноси тешке услове. Ово место свакако припада руском војнику.

* Руски официри су уочили ове мањкавости старог совјетског система и решили да повећају број „оклоњака“ са 3 на 4 у једном воду, али и број водова унутар механизоване чете, тако да ће по новом систему број оклопних возила у једног чети износити и до 15 јединица.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“