Среда, подне: Паркиралиште је пуно, а снег се претворио у црну бљузгавицу. Десетак метара даље је улаз, али тамо нико не иде. Зидови су изнутра љубичасте и тиркизне боје, плафон је низак, а унутра је толико тихо да можете чути зујање старих неонки на плафону. Повремено се крај два банкомата појављују људи у комбинезонима. Између мене и њих је кабина чувара и уски пролаз окретне рампе.
Недавно се Електромеханичка фабрика „Купол“ у Ижевску (1200 км источно од Москве) отворила за односе са јавношћу. Новинари могу посетити „тајне“ радионице, па је тако са њих деломично скинут „вео тајне“. Ипак, индустријски туризам тренутно пролази кроз фазу превладавања совјетске традиције скривања свега што се сакрити може. Чак и када за тo нема потребе.
Фабрика „Купол“ у Ижевску
Дмитриј ЈермаковСергеј, мршави мушкарац тамне косе у фармерицама и елегантним ципелама, каже да досад ни један страни новинар није крочио у фабрику, коју он назива „фабрика са ограниченим приступом“. Он је сарадник обезбеђења и чим се улаз напунио новинарима почиње да поставља питања: „Шта ће овде Руски савез биатлона? А 'Совјетски спорт'? Какве везе ово има са спортом, другови? Ви не можете ући“, каже Сергеј, и слеже раменима.
Две младе девојке остају са друге стране рампе, а остали брзо заборављају на њих и пролазе кроз тешка метална врата.
Унутра се осећа тежак, специфичан мирис метала - као да сте помирисали шаку кованица. Иза некаквих сталака се налазе два стола, али за њима у нема тако пуно радника. Хангар је велик као два фудбалска терена. Иза дебелог стакла се налазе машине у којима се од некавог раствора лију метални делови.
„Ово је подручје обраде метала, и овде нећемо ништа фотографисати“, каже нам Сергеј.
Испред нас су још једна врата, затим још једна, и још једна. И онда их напокон видимо – „сензације“ ваздухопловног салона МАКС-2017 - системе противваздухопловне одбране Тор-М2, изложена механичка црева, поређана у два реда. Из њих вире жице, металне плоче, шрафови. Радници, баш као хирурзи, нешто отварају, затим нешто ваде, нешто затежу и нешто затим враћају унутра. Раде то полако, прецизно, као да медитирају.
„Сада ћете видети Шефа“, каже нам Сергеј.
Шеф се убрзо појављује. То је стасит и низак мушкарац којем осмех не силази с лица. Више личи на добродушног баштована којег ћете радо питати да вам покаже пут, него на инжењера система војне намене.
„Торови су одувек овде [у радионици] и ја сам провео читав свој живот са овим системима, 35 радних година. Ми радимо на унапређивању Торова од његовог првог дизајна. Ту је Министарство одбране, ту су посебни купци, а бавимо се и извозом у друге државе. Ово је даноноћна операција у две смене. Свака смена обавља различите задатке“, каже Александар Чирков, са осмехом посматрајући арктичку верзију система Тор-М2 која стоји у близини без шасије.
„На паради 9. маја на Црвеном тргу је на себи имао нацртаног поларног медведа. Ево лепотана!"
59-годишњи Чирков говори о систему противваздухопловне одбране као да се ради о човеку: „Потребно је време да га добро упознате. Провео сам читав живот изучавајући га са свих страна. С њим ми никад није досадно.“ Чирков себе описује као контролора промета - он долази у 8 ујутро, дели задатке и надзире рад - проверава производе помоћу инструмената и затим „лепотане“ шаље у посебне коморе где ће бити тестирани на температурама од +50 до -50 степени Целзијусових и на потресе.
„Систем је дизајниран за циљеве који лете ниско при малим брзинама. Оне које је тешко открити. То су најзахтевније мете. Оне лете изнад земље и тихе су као птице. То заиста може бити птица, али може бити и непријатељ.“
Не говори нам колико такав систем кошта - ракетни систем противваздухопловне одбране је увек предмет ценкања када се ради о извозу. Разлике у цени могу бити огромне. Чирков нас уверава да он „заиста“ не зна његову цену.
У радионици стоји велики натпис: „Савршени хардвер - поуздана заштита.“ Током свих његових година у фабрици Купол, ситуација је само једном кренула како не треба - у деведестим годинама. „Није било наруџбина, али преживели смо“, каже Чирков кратко.
Сергеј из обезбеђења пролази поред нас, осврће се и тражи залутале међу Торовима новинаре.
„Открио сам им све тајне“, каже му Чирков у шали.
„Баш све?“ - смеје се Сергеј, помало нервозно. Али то је последње што би требало да га брине. Чирков своје речи одмерава као војно лице у увек прави дужу паузу пре него се одлучи да одговори на питање. На пример, ако га питате о шпијунима и фобији од шпијуна, чућете следећи одговор: „Шпијуна није било. Да ли ми је неки шпијун некад пришао? Није. Да ли су колеге икад рекле нешто што нису смеле? Не, нису.“
Или:
„Да ли постоје ствари о којима не можете разговарати чак ни са најближим и најдражим људима?“
„Да, постоје.“
„И шта радите по том питању?“
„Ништа, не разговарам о тим стварима. Кад сте провели читав свој живот...“, почиње, али одмах се зауставља. „Али зашто бих говорио о тим стварима?“
Чирков има правило: „Не реци више него што треба! И то је све.“ То је једноставно његова мантра.
Чирков је у Купол дошао чим је дипломирао на техничком универзитету - овде је „распоређен“. То је у совјетско време значило да човек ради где су га послали, без додатних питања. У каталогу индустријских фабрика у самом Ижевску постоји њих 20 - фабрика цеви, металуршка фабрика, ливница, фабрика керамике, пластике...
„Чим смо дипломирали могли смо да радимо у једној од ових фабрика. Те фабрике су део историје Ижевска. Удмуртија је идеална због удаљености - овде никада није било ничега другог. Град није велик и у последњих 30 година остао је исти - са око 650 хиљада становника. Моја је породица овде живела од Револуције и сви су радили у индустрији, укључујући мене и моју децу.“
„Да ли то значи да свих ових 35 година никада нисте пожелели да промените посао?“
Чирков потврђује. Штавише, плата је овде боља. Али Ижевск му не дозвољава да га напусти. Овде има децу и унуке, овде му је стан... Овде је рођен и овде је одрастао. И он заправо заиста воли свој посао.
„Имам само један сан. Да путујем. Пет година после пензионисања нећу моћи да путујем у капиталистичке земље. За мене је цела Европа затворена. А ја волим да путујем. На Црвеном мору сам видео прекрасне ствари. На Јутјубу сам касније објавио снимак како милујем мурину.“
Осмехује се као дечак, очи му блистају. Као да показује рукама колико је мурина била велика. Сергеј коначно успева да окупи све у једну групу.
Још једном пролазимо кроз Радионицу бр. 133 у којој се обрађује метал. Сада, сат времена касније, из неког разлога можемо да фотографишемо.
„Жалите ли због нечега“, питам Чиркова који замишљено гледа кроз мене.
Он ми одговара и овај пут без паузе.
„Да.“
И то је све што каже. Касније, чим искључим диктафон, додаће да у животу постоје ствари које су важније од онога за чиме човек може да жали. У Русији кажу да „добра дела морају имати шаке“, у значењу да речи морају бити подржане снагом и да је он једноставно један од људи од којих „све зависи“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
