Невероватна је била та генерација, која је изнедрила победнике у Великом Отаџбинском рату. Свако познанство са неким од њених живих представника открива најдубље људске врлине и војничке квалитете. О карактеру Хероја Русије, Павла Павловича Сјуткина, који је 2017. године напунио 95 година, скромност се може препознати као највећа врлина. Никада није волео да се сећа својих невероватних ратних подвига, нити да захтева нека посебна права која су везана за ратне ветеране.
Величанствен ратни пут
1944. година. На фотографији у новинама налазио се један совјетски војник са хрпом одликовања на својим грудима. Сина је одмах препознала Надежда Зотовна Сјуткина, мајка овог руског витеза. Видела је потпис испод фотографије, и кроз сузе прочитала следећи текст: "Трећи Белоруски фронт: На фотографији се налази командант самоходне батерије, старији поручник Павел Сјуткин. Приликом ликвидације групе непријатељских снага на Источно-Пруском сектору фронта, његова батерија је уништила девет немачких тенкова, десет оклопних транспортера, дванаест топова, осам минобацачких позиција, десет бункера са митраљеским посадама и у прах и пепео претворила око 500 хитлероваца“. Недељу дана касније, из писма команданта пука, сазнала је да је њен „Пашка“ био у болници након свог другог рањавања.
Награде официра Павла Сјуткина, који је услед рата убрзано завршио курсеве у Ростовском школском центру самоходне артиљерије, остварене су на крвавом борбеном путу који је започео од Брјанска кроз Смоленск, Калињинску област, Белорусију, Летонију, Литванију, Источну Пруску. На том путу, немилосрдно гонећи непријатеља свог народа и отаџбине, Павел Сјуткин је рањаван три пута, двоструко више пута је био контузован, пет пута се извлачио из запаљене самохотке.
Wikipedia
Медаља "За Храброст", орден Црвене Заставе, орден Александра Невског, орден Црвене Звезде итд.. – свака та медаља је заслужена на танкој линији између живота и смрти. Херој се присећа неких детаља који су обележили његов ратни пут:
„Сећам се да смо се у рејону Ржева, два дана и две ноћи тукли са непријатељем, који нас је успео ухватити у тактичко окружење. Моје самоходно оруђе је тада погодило осам непријатељских граната, а цела посада је од силине тих удараца задобила озбиљне контузије. Међутим, ми смо успели да пробијемо обруч и спојимо се са нашим снагама које су кренуле да на извлаче. Остали смо практично без иједне гранате и метка у личном наоружању.“ -присећа се херој.
Априла 1945. године. За време Битке за Источну-Прусију, батерија тешких самоходних оруђа СУ-152 којом је командовао Павел Сјуткин, била је ангажована у свом пуном капацитету. Он је са својим друговима за свега недељу дана интензивних борби, успео да непријатељу нанесе такве губитке у живој сили и техници, која је својствена целом дивизиону, па чак и већој формацији од њега. Сам командир батерије је и поред задобијених контузија, наставио да гони разбијеног непријатеља. За овакво ратно умеће, посебно на плану изванредне тактичке употребе својих снага, али и на приказаној борбеној иницијативи и беспримерном херојству која је било кључно за успешан довршетак ратних операција, Павел Сјуткин је ванредно унапређен у команданта 373. самосталног самоходног артиљеријског пука, а од стране највише команде одређен за добијање ордена Хероја Совјетског Савеза, које му стицајем неких чудних околности никада није додељено.
Сличан догађај се одиграо и после рата, када је ово највише звање требао да добије као командант 101. гардијског тешког самоходног пука, али се опет његов заслужени орден изгубио у лавиринту војно-бирократских канала. Неправда је исправљена након неколико деценија, када је на захтев ветеранске организације у Сочију позитивно одговорило Министарство одбране.
Воља јача од челика
Чињеница је да су се на судбину Павела Сјуткина рефлектовали сви мучни призори распада Совјетског Савеза. 1969. године завршио је војну службу као заменик команданта дивизије која је распоређена у Естонији. Почетком последње деценије прошлог века, приликом распада СССР-а, локалне естонске власти су овог хероја прогласили за окупатора и направиле му немогуће услове за опстанак у овој држави-буквално су му направили „пакао“ од живота. Морао је да напусти Естонију, и да се пресели у Русију. Убрзо је продао стан на Балтику и уплатио средства за куповину некретнине која је требала да се изгради у Серпухову. Међутим, локални гангстери који су тих година дивљали Русијом, преварили су ветерана и оставили га практично на улици, без крова над главом и основних средстава за живот. Три наредне године је практично био „скитница“, а да би могао да преживи радио је као портир-чувар.
И тако је живео сам. Напуштен од свих. Међутим, баш као и његова самохотка, херој је био пун челичне воље која је одржавала његову виталност. То је тај несаломиви карактер који не кука, који никога не моли. Пламен која обасјава и највећу тмину. Бакља која пламти у душама оних чија је судбина предодређена за велика, често надљудска дела.
Неправда је исправљена
Павела се једног дана сетила његова даља рођака, која је живела у Сочију, и примила га у свој скромни једнособан стан. Међутим, Павел није хтео да смета својим домаћинима. Он се издвојио на застакљену терасу где је боравио и спавао. Најтеже му је било да буде некоме на терету. О његовом случају је на иницијативу његове рођаке, сазнала организација ратних војних ветерана из Сочија. Они су месецима писали релевантним државним институцијама о Павелом случају. Међутим, бирократизовани апарат препун ухлебљених безосећајних апаратчика није одговарао на та писма. Али се ветеранска упорност на крају ипак исплатила. Неким спелтом околности писмо је заобишло тај бирократски муљ и стигло до Москве, до администрације председника Руске Федерације.
Прес-служба председника РФ
Председник Путин је одмах реаговао, и лично се заложио да се неправда према хероју одмах исправи. То се десило 2008.године, када је Павелу Павловичу уручен највећи орден – Херој Руске Федерације. Наредне године, залагањем ветеранске организације из Сочија и локалних депутата, Павел Павлович Сјуткин је добио кључеве стана и успео да остатак живота проживи достојанствено, како доликује последњем хероју Великог Отаџбинског рата.