Ракета „Скиф“: Подводни термонуклеарни „колос“ који леди крв у жилама

Руководилац комитета Савета Федерације за питања одбране и безбедности, бивши командант ВКС генерал-пуковник Виктор Бондарев, недавно је саопштио да ће се хиперзвучна против-бродска ракета „Циркон“, али и ракетно подводно чудовиште „Скиф“ ускоро наћи у арсеналу руске армије. Тачније, он је приликом набрајања најновијих достигнућа руске војне индустрије, напоменуо да се ова перспективна средства већ налазе у наоружању руске армије! „Данас у арсеналу имамо јединствене стратешке бомбардере (Ту-160), оперативно-тактичке ракетне системе са моћним балистичким и крстарећим ракетама (породица ’Искандер’), тешке ракетне системе ’Сармат’, системе ПВО (С-400), интерконтиненталне балистичке ракете, нуклеарне ракетне крстарице са моћним противбродским ракетама (хиперсонична ракета ’Циркон’) и ракете ’Скиф’ базиране на морском дну“, рекао је генерал Бондарев. Да ли је ова изјава била плод грешке, или не, остаће загонетка. Међутим, она је поприлично затресла јавност са супротне стране Атлантика и Тихог океана. За сада, ова средства званично нису у оперативном саставу руске армије, и њихов развој је још у току.

Сенатор је напоменуо да се очекује озбиљан развој руске армије у технолошком смислу, и да на том плану у наредних 10 година можемо да очекујемо бројне новитете. То ће се пре свега односити на капитални ваздухопловни пројекат новог ловца-пресретача, затим пројекте нових образаца ударних беспилотних летелица, као и нове генерације високо-прецизних бомби и ракета. Међутим, стручну јавност је највише заинтересовала перспективна балистичка ракета „Скиф“. Наиме, ради се о интерконтинеталној балистичкој ракети која може да носи термонуклеарне бојеве главе огромне снаге, а која се базира у специјалним подводним контејнерима који се укопавају на дно мора и океана, или једноставно одлажу на дно. И раније су постојале приче о оваквом типу стратегијског оружја, али је његов развој био под непрозирним велом тајне, и генерално званичници али и људи из војске о њему су мало говорили.

И „Циркон“ и „Скиф“ се намењени опремању руских поморских и стратешких нуклеарних снага. Пројекат „Скиф“ је у стратешком смислу далеко озбиљније оружје, јер се ради о ракети која може да носи нуклеарне бојеве главе. У његовом стварању учествује „крем“ руске војно-техничке интелигенције. У развојном тиму се налазе научно-истраживачки потенцијали чувене руске компаније која је специјализована за поморско наоружање ЦКБ „Рубин“, и Државни ракетни центар из града Мијас који је специјализован за конструисање ракетно-космичке технологије. Инжењери из компаније „Рубин“ су развили подводну платформу (ракетни контејнер) за безбедан смештај ракете, док је тим научника из Мијаска развио комплетну ракету.

У зависности од места базирања, балистичке ракете опремљене нуклеарним бојевим главама се деле у три групе. Ракете копненог, поморског и ваздушног базирања. Ракете поморског базирања се налазе у основном наоружању ударних стратешких нуклеарних подморница, а које се у највећој тишини крећу светским океанима.

Један од основних захтева када се говори о овом оружју је висок степен тајновитости тачног места њиховог базирања. Ово је неопходно из простог разлога, да непријатељ приликом хипотетичког тоталног рата, први не изврши нуклеарни удар по овим локацијама и на тај начин онемогући узвратни одговор препун гнева у којем дефинитивно не би било победника. По степену угрожености од откривања, најслабија карика у нуклеарној тријади представљају ракете које се базирају на копну у стационарним подземним силосима. Ово је повећавало ризик од превременог откривања, посебно када се рапидно модернизовала технологија коју данас користе војни сателити. Међутим, ускоро су се појавиле мобилне верзије интерконтиненталних балистичких ракета (у даљем тексту ИБР) „Топољ“ и „Јарс“ које су у огромној мери неутралисали ову претњу. Данас се у стационарним силосима налазе импозантне ИБР „Војвода“ (или „Сатана“ по терминологији НАТО). Међутим, ови силоси су у међувремену тако укопани и обезбеђени, да без већих проблема могу да издрже и масиван нуклеарни удар. У овим силосима ће се базирати и будући наследник „Војводе“- интерконтинентални балистички супер-тешкаш „Сармат“.

Што се тиче даљег степеновања ризика од превременог откривања, ту се налазе ракете које се базирају у ваздуху, а налазе се у наоружању стратегијских бомбардера (Ту-95, Ту-160). Међутим, неупоредиво највећи степен тајновитости имају ракете са подводним базирањем. Дакле, оне ракете које се налазе у саставу нуклеарних подморница. Приближно исти такав степен, ако не и већи, имаће ИБР „Скиф“ које ће бити базиране у специјалним подводним контејнерима постављеним дубоко на морском дну. Јер, подморница ипак ствара одређену буку и шум приликом пловидбе и може се регистровати софистицираним сонарима, иако је то са данашњом технологијом израде подводних пловила ђаволски тежак задатак.

Када је у питању „Скиф“ ту се практично ништа не дешава. Вечни мрак и гробна тишина, коју може да прекине само грмогласан звук ракетног мотора.

Постоје штури подаци да је испитивање ове ракете изведено 2008.године. Где се то десило, то нико не зна. Касније су се појавиле информације да је овај експериментални образац ракете прошао етапу додатне модификације чиме су отклоњени сви уочени недостаци који су се појавили приликом пробног лансирања. Већ 2013.године ракета је ушла у процес сложених техничких испитивања који се обављају пред увођење у наоружање. Тачних података, да ли је „Скиф“ уведен у оперативно наоружање за сада нема. Укратко, читав овај пројекат је до крајњих граница тајновит и све је око њега магловито. 

У суштини сама ракета «Скиф» и не представља нешто посебно са конструкционе стране. Највероватније се ради се о модификацији ракете „Синева“ или „Лајнер“, које су такође конструисане у Државном ракетном центру из града Мијас. Постоји могућност да је као основа за „Скиф“ послужила и најновија подводна ракета „Булава“. Међутим, ову ракету су конструисали ракетни инжењери друге компаније из Московског института топлотехнике. Пошто се ради о стационарној ракети, која мора да има оперативни досег од најмање 11000км и која може да понесе велики број независно усмерених бојевих глава, „Булава“ највероватније није узета у разматрање као база за развој ове ракете, пошто је њен оперативни домет значајно мањи од пројектоване даљине, а и ограничен је капацитет њене носивости.

Основни конструкциони проблем је био како изградити подводну платформу за ову ракету. Поставља се питање да ли се ова платформа укопава на морско дно, или је само на њега положена у облику транспортног контејнера. Овај контејнер мора да има такве карактеристике, да изузетно сложени и веома осетљиви механизам какав је дефинитивно ИБР, може деценијама да остане у морској дубини. Други озбиљан проблем је везан за употребљивост ракете. Наиме, потребно је направити такву платформу која ће обезбедити 24-часовно борбено дежурство ИБР за дуги низ година, без икаквог техничког одржавања. Само ова два параметра нам говоре до каквог иновационо-конструкторског подвига су дошли научници из ЦКБ „Рубин“ који су се прихватили овог гигантског посла.

У испитивању ИБР „Скиф“ употребљена је специјализована дизел-електрична подморница „Саров“, која је доставила контејнер се овим изузетно опасним товаром на морско дно. Са обзиром на дубине на којим ће се базирати ракета „Скиф“ учешће у целом подухвату је узела и специјална атомска подморница за рад на великим дубинама АС-12 „Лошарик“ који може да се спусти на дубину и до 6000 метара.

Задатак апсолутне тајновитости локације на којој ће се налазити контејнер са ИБР „Скиф“, решен је веома лако. Подморница која транспортује контејнер са овом ракетом долази до задате тачке под водом, где га отпушта и он пада на дно. Дакле веома просто. Нису потребни никакви додатни монтажни радови. Контејнер се једноставно само одложи на дно. Приликом пријема команде за лансирање ракете, контејнер се вертикално усправља и припрема ракету за старт. Он се потом одваја од морског дна, и у таквом положају се креће ка површини воде. Када достигне дубину од око 50 метара, ракета се лансира тако што се активира акцелератор на чврсто гориво који ракети обезбеђује да у стабилним условима напусти водену површину. Уосталом, сличан механизам имамо и приликом лансирања ИБР које су базиране на подморницама. Још једна важна ствар везана за „Скиф“ је та што контејнер са ракетом може комотно да изађе и на површину воде, и да у условима који су исти као код копнених ИБР, изведе надводно лансирање које је са техничке стране свакако сигурније него када се ракета лансира у подводним условима. Код стратегијских подморница то и није баш препоручљиво ради велике могућности њеног откривања приликом лансирања ИБР и довођења у ризик како бројне посаде на подморници, тако и непроцењиво вредног техничког потенцијала какав је свакако стратешки нуклеарни подводни ракетоносац.

Шта нам још доноси овакав начин базирања и употребе ракете „Скиф“? Она се огледа у малој цени њеног коштања. Наиме, експлоатација ИБР „Скиф“ после постављања на место њеног борбеног дежурства је апсолутно бесплатна! По овом параметру ова врста оружја се фундаментално разликује од стратегијских нуклеарних подморница, које су наоружане интерконтиненталним балистичким ракетама са нуклеарним бојевим главама.

Размештање ових ракета у близини територијалних вода „условног“ непријатеља се неће изводити. То у крајњој линији и није толико сигурно са аспекта тајновитости, јер се у таквим условима улази у зону против-подморничке одбране која је концентрисана на прилазима обалама других земаља, Ту је и даље на снази међудржавни споразум потписан 1970. године, а који забрањује размештање нуклеарног наоружања на 20км од морске обале. Претпоставка је да ће подводно подручје Арктика бити стратешка тачка за размештање већег броја ових ракета. Једноставно, преко Арктика воде најкраћи ракетни коридори, путем којих се у најкраћем временском року може нуклеарно покрити цео амерички континент. Ова могућност је од изузетног значаја, када је у питању одвраћање непријатеља од сулудих потеза.

Постоји оправдана бојазан да ће САД једнострано изађи из Договора о ракетама кратког и средњег домета. Најбољи доказ да САД озбиљно размишљају о таквој могућности је потез америчког Конгреса који је издвојио 58 милиона долара за развој балистичких ракета средњег домета. Уколико договор буде прекршен, онда нема сумње да ће Американци распоредити већи број ових ракета на простор Европе. Резултат свега овога ће бити знатно скраћење времена за досег потенцијалних циљева у европском делу Русије. Дакле, захваљујући развоју ИБР "Скиф", Руси ће наћи веома елегантно решење које ће симетрично скратити време које је неопходно да се досегну циљеви на америчком континенту, док се истворемено неће изаћи из оквира горе наведеног споразума. Шах-мат у два потеза. Напомињем да размештање ИБР „Скиф“ није једино решење за ефикасне контрамере ако САД унилатерално изађу из споразума и крену да гомилају своје нуклеарне потенцијале у Европи. На Аркитку се у том случају планира и размештање мобилних ИБР копненог базирања „Курьер“ које су наоружане монолитним бојевим главама снаге и до 300Кт. Русија веома лако може да обнови производњу ових девастирајућих система, и да у веома кратком временском року оспособи неколико ракетних пукова са десетинама мобилних лансера, које би концентрисали на простор Арктика.

Прочитајте такође: Оне су џихадистима „сломиле кичму“. ВПК започиње масовну производњу разорних бомби

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!