Лаки преносни противваздухопловни ракетни системи (у даљем тексту скр. ЛПРС) су се појавили још 60-их година прошлог века, и још тада су показали сву ефикасност своје примене. Стрелце који су наоружани овим средствима, веома је тешко уочити на земљи, јер је систем по свом функционисању пасиван, тј. нема никакве емисије топлотног, нити електромагнетног зрачења. Са друге стране, они у својим рукама поседују изузетно убојито оружје које је способно да обори ваздухоплов, без обзира на његове габарите. Да не говоримо о односу у цени коштања између једне такве ракете и савременог борбеног авиона, који вреди десетине милиона америчких долара.
За време израелско-арапског рата прославио се совјетски ЛПРС „Стрела-2“. Наиме, 19. августа 1969. управо из ЛПРС „Стрела-2“ је оборен борбени авион, што се по први пут десило у ратној историји. Том приликом је оборен амерички тактички јуришник Douglas A-4 Skyhawk, који се налазио у саставу израелског ваздухопловства. У руке Египћана је пао командир ексадриле, који се катапултирао из запаљеног ваздухоплова. Одмах по обарању авиона, у његовом правцу су упућене израелске спасилачке јединице које су се налазиле у хеликоптеру Bell-205, док им је непосредну ваздушну подршку пружио још један „Skyhawk“. Међутим дејством ПА артиљерије погођене су обе летелице, тако да су биле приморане да прекину извођење спасилачке операције и врате назад у своје матичне базе. У првој фази овог сукоба, израелско РВ изгубило је готово 30 процената од укупног броја ангажованих летелица. Ово је натерало израелску команду да у потпуности обустави авио-ударе по позицијама непријатеља.
Одличне карактеристике овог оружја су демонстриране и у Вијетнамском рату, када је дејством ЛПРС „Стрела-2“ оборено преко 200 авиона и хеликоптера који су се налазили у редовима америчке и јужно-вијетнамске војске. Том приликом је испаљено око 600 ПА ракета што чини проценат успешности од изванредних 30%.
Јомкипурски рат је донео нове успехе када је у питању ово оружје. Тада је са ЛПРС „Стрела-2“ погођено 35 израелских авиона и хеликоптера. Према подацима оператера који су примењивали овај систем (сиријска и египатска армија), за време овог рата је испаљено око 550 ових ракета.
commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=1564573
Иначе ЛПРС „Стрела-2“ се састојала из ПА ракете 9М32 која је била опремљена топлотном главом за самонавођење. Њен оперативни домет по даљини је износио 3500 метара, док је по висини ова ракета могла да погоди циљ на 1500 метара. Десетак година касније настаје и њена модификација 9К32М Стрела-2М, са значајно унапређеним техничко-тактичким могућностима целокупног система, а пре свега ракете. Модернизовани комплекс је могао да уништи циљ на даљини и до 4200 метара, а по висини до 2300 метара. Он је имао способност пресретања авиона који су летели знатно већом брзином него што је то био случај са базичном варијантом ЛПРС „Стрела-2“. Неколико година касније развијена је и „Стрела-3“ која је представљала нешто озбиљнију модернизацију претходног система, посебно што се тиче интеграције нове инфрацрвене главе за самонавођење која је била знатно отпорнија на ометање и лажне мамце. Међутим све савршенија заштита ваздухоплова је у великој мери смањила ефикасност ових ракета. Релативно мала снага бојеве главе такође није гарантовала да ће погођени циљ бити и уништен. Међутим, ЛПРС „Стрела-2М“ је и даље остала веома опасно ПА средство јер се масовно налазило у наоружању великог броја земаља. Једна од тих земаља је била и бивша Југославија. Приликом НАТО агресије на СР Југославију, јединице Војске Југославије су користиле ЛПРС у борби против крстарећих ракета али и беспилотних летелица, и према различитим подацима имале сасвим солидне успехе. Иначе, само сазнање да Војска Србије поседује ЛПРС је код НАТО пилота створио такав страх, да они ни у једном моменту нису смели да се спусте на висину испод 5-6км.
Посебно је индикативан податак да је 2004. године на полигону Никинци уништено чак 1200 ЛПРС „Стрела-2М“. Готово милион америчких долара је тадашњим властима донирала америчка амбасада у Београду, за ефикасан завршетак овог посла. Чину уништења ових ракета је лично присуствовао и амерички амбасадор у тадашњој СЦГ, Вилијам Монтгомери.
80-их година прошлог века Совјети развијају нови ЛПРС ознаке 9К38 „Игла-1“, који је имао задатак да надмаши свог претходника по различитим техничким и тактичким показатељима. То се посебно односило на интеграцију савршеније ИЦ главе за самонавођење која је могла да врши захват циљева и у доласку. Ракета је поседовала бојеву главу која је имала знатно већу разорну моћ, што је повећало проценат уништења циља. Сама ракета је била аеродинамичнијег облика, а и лансирни механизам је имао уграђен индикатор који је распознавао своје и противничке ваздушне објекте. Ови технички захвати су обезбедили овом ЛПРС да води борбу на даљини и до 5000м, а по висини и до 3500м. За њу су касније развијене и модификације, па су тако настале верзије са ознакама –Д, -В, -Н, -С. Последња верзија фамилије „Игла“ носи ознаку 9К338 „Игла-С“, и представља дубоко модернизовану верзију овог комплекса са значајно повећаним техничким и тактичким борбеним потенцијалима од својих претходника. У наоружање руска армије је ушла 2002.године. Ракета је способна да пресреће објекте који лете надзвучним брзинама, а повећан је и њен домет по даљини који износи 6000 метара. Посебно је ефикасна против беспилотних летелица и крстарећих ракета. Њена разорна моћ је изузетна, и обезбеђује практично 100% уништење ваздушних циљева какви су нпр. борбени авиони, хеликоптери, крстареће ракете и беспилотне летелице.
Борбена примена ЛПРС „Игла“ у локалним ратовима, посебно је била смртоносна за противничке хеликоптере. Иначе, припадници Војске Републике Српске су са овим системом оборили француски вишенаменски борбени авион Dassault Mirage 2000, приликом агресије НАТО на Републику Српску. Такође, постоје за сада незванични подаци да је приликом НАТО агресије на СРЈ 1999.године са овим системом погођено неколико америчких тактичких јуришника А-10 и борбених хеликоптера Apache, као и да су „Игле“ имале одлучујућу улогу у одвраћању нападача од копнене инвазије која ипак захтева далеко ширу примену „нисколетеће“ бомбардерске и хеликоптерске подршке ангажованим трупама на земљи.
commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=12428648
Руски конструктори из научно-опитног центра „КБ машиностроения“ успели су да развију нови ЛПРС који је по својим укупним карактеристикама представља дефинитвно најбољи систем таквог типа на свету1. Ради се о ЛПРС 9К333 „Верба“, која је опремљена и новом ПА ракетом 9М336. Основни задатак „Вербе“ је борба против широког спектра ваздушних циљева, који масовно примењују средства за избегавање ракета опремљених ИЦ бојевих трагачима. Ово ће јој омогућити изузетно савремена мултиспектрална ИЦ самоновађена бојева глава која ради у три режима, ултраљибичастом и два инфрацрвена. Овакав самонавођени управљачки блок ће врло ефикасно распознавати лажне мамце и усмерити ракету ка правом циљу, и то у свим временским условима без обзира на прозрачност неба. Њена бојева глава ће бити изузетне разорне снаге, а њену ударну моћ ће појачати и активација горива која се налази у телу ракете. Овакву експлозију ће тешко моћи да преживе и најжилавији ваздушни циљеви.
Значајно су повећани хоризонтални и вертикални домети оружја у односу на претходне моделе. ЛПРС „Верба“ је способна да обори циљ на даљини и до 6400 метара, док је висина повећана за читавих 1000 метара, и сада износи респектабилних 4500 метара. Овакве карактеристике ЛПРС „Верба“ ће практично у потпуности онемогућити употребу тзв. фронтовске јуришне авијације и борбених хеликоптера, што до крајњих граница усложњава ефикасно извођење ваздушно-копнене борбене операције. Поред свега овога у комплету са „Вербом“ долази и компактни радар који у условима снажног против-електронског ометања може да открије ваздушне циљеве на даљинама и до 80км. На десетине оваквих радара и ватрених јединица могу да буду увезани у тактички управљачки пункт „Барнаул-Т“, што ће у огромној мери да повећа ефикасност ових састава.Ово је од изузетне важности јер су се до сада јединице наоружане ЛПРС, ослањале искључиво на своје очи. Поред њих је могло да прође „свашта“, а да они то и не примете. Сада то више неће бити случај. Сва заседна места ће да буду покривена минијатурним радарима који су преко „Барнатул-Т“ увезана са средствима ПВО средњег и великог домета. Сада ће оператери на ЛПРС имате знатно веће могућности када је у питању припрема за дејство по циљу који тек надолази. Ово је нпр. од изузетног значаја за ефективно формирање заседа и затварања ваздушних коридора када непријатељ у својој тактици масовно примењује крстареће ракете као своје основно средство у првој фази напада.
Виталиј В. Кузмин
Србија нажалост има велико искуство када је у питању употреба ЛПРС. Та искуства нам говоре да је опремљеност борбених састава са овим средствима од изузетно великог значаја. То онемогућава непријатељској авијацији да се спусти ниже од 5000 метара, што има веома велику важност када је у питању спречавање шире копнене инвазије, али и када је у питању заштита људства и борбене технике, што је најбоље демонстрирано током агресије НАТО на СР Југославију 1999. године. Тада су захваљујући сазнању да јединице Војске Југославије у свом поседу имају ЛПРС, непријатељски авиони натерани да лете на средњим и великим висинима. Ово је довело до тога да је захваљујући изузетно добром борбеном распореду јединица на фронту и по његовој дубини, као и њиховом темељном маскирању, високо-прецизно и прескупо оружје нападача доживело свој потпуни дебакл. НАТО официри су били шокирани призором извлачења комплетних, напросто нетакнутих јединица Приштинског корпуса са простора Косова и Метохије, које су бројале на стотине тенкова и борних кола.
Србија преко своје наменске индустрије има способност да поново обнови производњу ових средстава. Она за тако нешто има и знање али и искуство. Сарадња са Руском Федерацијом када су у питању послови овог типа, имају заиста широке могућности. Једна од тих је и набавка најновијег ЛПРС 9К333 „Верба“ за потребе Војске Србије. Како за индивидуалну употребу (стрелац са једном ракетом), тако и за монтирање на шасију вишенаменског оклопног аутомобила „Милош“ у својству „џигита“ (две и више ракета) што би се могло понудити као заједнички извозни производ на све захтевнијој светској пијаци наоружања и војне опреме.