Тетрис: Како је створена најуспешнија компјутерска игра 1990-их

„Нинтентова“ верзија Тетриса из 1989. на платформи Gameboy. Ознака „A-Type“ говори да је као музика изабрана руска народна песма „Кутијица“.

„Нинтентова“ верзија Тетриса из 1989. на платформи Gameboy. Ознака „A-Type“ говори да је као музика изабрана руска народна песма „Кутијица“.

AP
Тешко је замислити да на свету постоји човек који је имао икакве везе са техником а који не зна шта је Тетрис. Ова комерцијално најуспешнија и вероватно најдуговечнија компјутерска игра у историји представљана је као облик среће, паметни паразит, биохемијска метафора разума, вирус, опијат, „фарматроник“, лек... Иза свега тога, међутим, као и обично, стоји компликована и неједнозначна људска прича започета у Москви — и она је тема овог написа Russia Beyond.

Рођење Тетриса

Тетрис је 1984. осмислио Алексеј Пажитнов, у то време програмер у Рачунском центру Академије наука СССР-а „А.А. Дородницин“. На Интернету ћете често пронаћи тврдње да је он то урадио јер му је тадашњи посао истраживача у области вештачке интелигенције био досадан, али он сам каже да је игру изумео „ради сопственог задовољства“, уз напомену да је „само тако нешто и могуће измислити“.

Облик фигура које падају потиче из игре пентамино, коју је Пажитнов, велики љубитељ математичке стране игара, желео да решава компјутерским путем. Пошто су тадашњи процесори били преслаби да анализирају комбинације фигура од пет елемената, Пажитнов се концентрисао на тетрамино, верзију игре са четвороделним фигурама. И тако, једног дана у јуну 1984., пала му је напамет идеја о фигурама које се у реалном времену слажу падајући у „чашу“ димензија 20х10 и o ишчезавању попуњених редова. Тако је рођена сасвим нова игра. А за име је недостајао омиљени спорт Пажитнова, па су тетрамино и тенис заједно дали — тетрис.

Прву имплементацију идеје тетриса урадили су на совјетском компјутеру Електроника-60 сам Пажитнов и његов колега Дмитриј Павловски. Затим је тада 16-годишњи Вадим Герасимов „портовао“ кôд тетриса са Електронике-60 на PC. Тако је настала најпотпунија верзија раног тетриса, 3.12.

Према речима Герасимова, настанак тетриса је био део шире сарадње на стварању „забавног парка“ компјутерских игара у пријатељској атмосфери. У СССР-у је приватна производња и продаја било чега била забрањена, тако да о „комерцијализацији“ нико од програмера није ни мислио.

Међутим, преношење на распрострањену копјутерску архитектуру довело је до брзог ширења игре, и то не само у Москви и СССР-у, него и ван граница земље. Тада почиње замршени део приче, у којем су се дословно сукобила два света: највећи компјутерски гиганти Запада и вешти трговци-преваранти су се, борећи се међу собом, отимали око веома тешке ствари — да узму нешто из државе чији правни систем није био дизајниран за било какву трговину са иностранством. Проблем око наизглед безазлене игре толико је нарастао да је у једном тренутку дошао и до самог политичког врха Совјетског Савеза.

Отимање око тетриса

Широм Мреже можете прочитати много романтизованих чланака о борби за лиценцу на продају тетриса из којих се може стећи утисак да су западне компаније, одушевљене „првом игром иза Гвоздене завесе“, желеле да легално послују са СССР-ом. Ипак, није тешко претпоставити да је њихова жеља да „добију потпис“ из Москве била просто једини начин да осигурају позицију у међусобној борби. Истина је, дакле, далеко од уобичајеног приказа, врло је компликована, тешко ју је наћи ван руског Интернета и укратко изгледа овако...

Енглеска верзија тетриса блиска прототипу из 1984, приказана на музејском експонату совјетске Електронике-60. Квадратићи фигура били су представљени помоћу угластих заграда [ ].

Запад је бацио око на тетрис у Будимпешти кроз очи Роберта Стејна (Robert Stein), британског трговца софтвером, „специјализованог“ за Источну Европу. Он је знао одакле Тетрис потиче, али је, да не би много губио време, просто „продао права“ на игру информационом магнату Роберту Максвелу, који је, случајно или не, имао јаке везе у Кремљу. Стејн се надао се да ће се, уколико се Руси умешају, „с њима лако објаснити“ доказујући да је купио игру сличну тетрису направљену у Мађарској.

Максвелове компаније су почеле да продају тетрис. Међутим, Стејн је био забринут: искусни играчи са Запада лако су могли да установе право порекло тетриса и да из Москве добију „прави потпис“, који би његов труд и зараду сасвим уништио. Стога је крајем 1986. ипак отишао на преговоре у Академију наука СССР-а. Преговори нису успели.

У међувремену, након што је нови „власник“ препродао део права „Атарију“, десило се оно чега се Стејн прибојавао: „Нинтендо“ се заинтересовао за доказ о поседовању оригиналне лиценце. Пошто тога није било, представници свих поменутих корпорација су истовремено 1989. похрлили у Москву „на преговоре“.

Проблем је био, међутим, што у совјетском правном систему ни програмери ни Академија наука нису били власници било чега, и преговарати се могло само са једном институцијом: „Електроноргтехником“ („Елорг“), која је при Министарству за спољну трговину СССР-а одговарала за увоз и извоз компјутера и софтвера.

Како преносе сведоци, „крсташки ратници“ компјутерских гиганата су у Москви наступали са много хистерије и непристојности, што је лако разумети имајући у виду баснословне суме које су им се смешиле у случају успеха (и које би могли да изгубе у случају неуспеха, због већ уложених средстава).

На први поглед, совјетски преговарачи су се и поред потпуног одсуства искуства у оваквим пословима понели врло умно. Продали су права Хенку Роџерсу, који је радио за „Нинтендо“, једну компанију која није дошла на преговоре пошто је већ почела нелегалну продају тетриса. Разјарени Максвел је ствар подигао до совјетског врха, претећи свом познанику Михаилу Горбачову кварењем совјетско-британских односа, али ништа није помогло. А први откривач тетриса, Стејн, касније се исповедао како је направио животну грешку зато што тетрис у почетку није представио као мађарски, у ком случају „Руси не би могли ништа да ураде“.

Богатство од тетриса

Међутим, може се поставити питање зашто је СССР уопште продао права на тетрис било коме и зашто држава сама није организовала продају када је јасно схватала потенцијал нове игре. На ово питање, свакако, никада нећемо добити одговор. Истини за вољу, расплет правног статуса тетриса и није толико лош имајући у виду да је у то време постојало много крађе интелектуалних творевина из СССР-а.

„Нинтендова“ верзија тетриса је на платформи Gameboy брзо кренула у освајање света. Како је пренео московски лист „Комерсант“ 1995. године, за само 6 година „Нинтендо“ је зарадио преко две милијарде долара, Роџерс око 40 милиона, а совјетска, односно ускоро руска држава задовољила се са 10 милиона.

Пажитнов је 1991. отишао у САД. Када је 1996. истекла оригинална „Елоргова“ лиценца, он је са Роџерсом на Хавајима основао The Tetris Company (TTC); TTC је откупио преостала права од „Елорга“ и 1996. је и сам Пажитнов почео да зарађује новац од свог чеда.

Борба пламти и даље. Као што је познато, постоје безбројни клонови тетриса са малим модификацијама (рецимо 3D-тетрис) и Пажитнов сматра да те мале разлике нису довољне да их квалификују као нове игре. Тако је 2010. Google на захтев TTC уклонио са Android Market 35 клонова игре под другим именима, а слично су морале да поступе и многе друге компаније, укључујући и Apple.

Пажитнов ипак сматра да се није уплео у замку богаћења. Девет година је радио у „Мајкрософту“, али је за сада Тетрис остао његов једини хит. Иако данас смартфони отварају нове хоризонте великих зарада, он каже да „никада није озбиљно мислио о томе“ јер „увек можете да зарадите 'мало више'.“

Срећа, опасности и лековитост тетриса

Ова прича, чија се правна, људска и техничка страна може протумачити на разне начине, нимало не смета да тетрис доноси људима задовољство. Продато је преко 70 милиона копија игре и, према разним подацима, играло ју је од више стотина милиона до чак милијарде људских бића. Ни готово 30 година после креирања није изгубила популарност, што је чини правим феноменом.

Сам Пажитнов сматра да је дао људима „срећу“ и не осећа се одговорним за младе који сатима седе за мониторима, јер игре сматра „једином конструктивном забавом поред спорта“. Такође, поноси се тиме што његова деца играју баш његове игре.

Творац неке компјутерске игре тешко може да пожели много више. Али то није све. Срећа коју тетрис доноси људима понекад нема граница, и Пажитновљево чедо је изашло из света компјутера и отишло у медицину.

Тетрис је своје тајанствене психолошке моћи, које су неке навеле да га назову „игром која се понаша као вирус“, показао још као ембрион, пре рођења. Те моћи су заправо рођење и ометале: Пажитнов каже да је развој тетриса био успорен јер никако није могао да престане да игра пробне верзије.

Убрзо после доласка на свет, тетрис је почео да омета радну дисциплину. Пошто је добио копије игре од свог пријатеља Пажитнова, клинички психолог Владимир Похилко из Московског медицинског института се пожалио: „Не могу више да живим са твојим тетрисом!“. Разлог је био то што су сви сарадници у његовом институту престајали да раде ако је игра била инсталирана на њиховим компјутерима.

Искусни психолог се није збунио и проблем је претворио у корист: инспирисан „емоционалном динамиком тетриса“ остатак живота је посветио прављењу психолошких тестова у виду игара. Сада живи у САД и има компанију AnimaTek која развија „интерактивне менталне светове са правилима“.

Питање како тетрис комуницира са неуронским сплетом у људском мозгу постало је озбиљан научни изазов. На одговор се први намерио Ричард Хајер (Richard Haier) са Универзитета Калифорније у Ирвајну, који је скенирао мозгове играча тетриса и дошао до веома занимљивих података.

На пример, мозак захтева мање енергије за више и брже нивое тетриса него за ниже. Како то? Почетак играња тетриса утиче на нагло интензивирање метаболизма церебралне глукозе. Али, игра тренира мозак да не користи неефикасну сиву масу: после пар месеци тренинга, ефикасност играча се вишеструко повећава, а метаболизам глукозе се враћа на нормалу. Стога тетрис, према овом истраживачу, представља „метафору креативности и инвенције“, на коју се своде све људске менталне активности.

Друге аспекте истиче Том Стафорд (Tom Stafford) у свом ауторском чланку о „психологији тетриса“ објављеног на Би-би-сију. Он сматра да је моћ тетриса заснована на (1) дубокој психолошкој потреби за „(о)чишћењем“ — чију функцију у игри има уклањање попуњених редова, (2) непрестаном низу незавршених задатака, (3) чињеници да сваки нерешени задатак уједно представља и своје сопствено потенцијално решење и (4) чињеници да сваки од тих проблема — за разлику од стварног живота — одмах наводи на акцију. Стога је тетрис „паметни паразит“ који користи најосновније задовољство људског разума.

Сила којом тетрис нагони стотине милиона људи да из хаоса праве ред у непрестаном циклусу малих задатака који никада не досаде довела је и до тога да се размотре идеје о коришћењу ове игре у лечењу психичких обољења. Најперспективније истраживање на ту тему обављено је на Оксфорду, где су лекари дошли до охрабрујућих резултата у превенцији посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) путем играња тетриса.

А шта о свему овоме мисли аутор? У интервјуу за онлајн магазин Wired он каже: „Многи људи кажу [да је тетрис „фарматроник“ — електронски опијат], али је он по мом осећају више као музика. Играње игара је веома специфично ритмичко и визуелно задовољство. За мене је тетрис као песма коју певате и певате у себи, и не можете да престанете.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“