Зашто земље НАТО-а љубоморно чувају совјетско оружје?

Т-55А

Т-55А

Виталиј В. Кузмин
Изгледа да многе земље у Источној Европи још увек нису спремне да два процента свог бруто домаћег производа убацују у касицу заједничке одбране.

И, мада на својим источним границама упорно настављају да траже „оног кога нема”, бивши савезници СССР-а не журе да у старо гвожђе пошаљу технику која је произведена у Совјетском Савезу. Преко 350 предузећа војне индустрије, која су прилагођена стандардима из прошле епохе, настављају да производе муницију, врше ремонт и модернизацију совјетског оружја.   

Војни експерти сматрају да би одустајање од руског оружја значило крај за значајан део војне индустрије бивших потписница Варшавског споразума. „Источна Европа из све снаге покушава да одржи производњу совјетске технике”, потврђује директор Центра за стратешке односе Иван Коновалов. Према његовом мишљењу, то нема толико везе са недостатком средстава за модернизацију наоружања. Користећи нестабилну ситуацију у свету, источни Европљани тргују оружјем у ратним зонама. Потражња за совјетским наоружањем и даље је велика. Бугарска је последњих неколико година добро зарадила на испорукама оружја на Блиски исток, укључујући и Сирију. Приход њених завода за машиноградњу за последње три године увећао се за скоро 200 процената.

Варшавски споразум је отишао у историју још пре четврт века, а тенковски паркови Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, па чак и бивших југословенских република, и даље садрже совјетске Т-55 и Т-72 или локалне импровизације на њихову тему. НАТО тенкове има само Пољска. Још почетком века Варшава је од Немачке добила преко 230 „Леопарда” који су одслужили своје. Пољаци имају и свој понос: 232 тенка PT-91 Twardy. Истина, експерти овај тенк сматрају само условно пољским. „Пољска каже да производи своје тенкове, али сви знају да је Twardy заправо совјетски Т-72, који су они раније производили по лиценци”, објашњава за РИА Новости Иван Коновалов.

У саставу наоружања источноевропских земаља доминира и совјетска артиљерија, а остају и на стотине совјетских борбених возила пешадије, оклопних транспортера и борбених извиђачких возила. Ситуација је слична и када говоримо о ПВО системима и авијацији у армијама бивших чланица Варшавског пакта. 

На питање о томе када ће Источна Европа коначно одустати од совјетског оружја експертима је засад тешко да одговоре. Чак и ако некадашњи савезници СССР-а некако издвоје новац, процес замене наоружања ће трајати годинама. На пример, од потписивања уговора до испоруке система ПВО обично прође пет до шест година.

Прочитајте такође: Зашто је НАТО копирао руски „Калашњиков”?

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“