Када се животни век локомотива и вагона заврши, они се растају и одлазе у различите правце. Прва могућност је да заузму почасно место у музеју железнице. Ипак, то могу само ретки занимљиви примерци.
Друга, уобичајенија могућност је да се вагони и локомите раставе на делове. Они се претворе у брдо метала који се најчешће преда фабрикама. Тако стари вагони ослобађају место за нове.
Колико је времена потребно да се демонтира један вагон зависи од његовог типа: отворени вагон за један сат, а танкер или хладњача можда за два дана.
Међутим најчешће стари вагони завршавају у депоу, на такозваним „гробљима“.
За време Другог светског рата оваква гробља су добро чували. Очекивало се да ће у случају нуклеаног рата и нестанка струје, парне локомотиве бити једино превозно средство железнице.
Након 1991. национална стратегија се променила, али и данас Руске железнице настављају да сматрају гробља возова стратешким објектима и да чувају парне локомотиве.
На неким гробљима локомотиве добро одржавају и могу да их оспособе за вожњу у року од неколико дана. На другим гробљима парне локомотиве су на вечитом починку.
Има и таквих који напуштају гробља. Рецимо, мађарска Маваг парна локомотива из 1936. године је дуго била на гробљу у Пермском крају, али коначно постала понос једног уралског музеја.
Без обзира на то што су гробља возова затворене и добро чуване зове, лопови скидају са вагона слој за слојем.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
