Када се животни век локомотива и вагона заврши, они се растају и одлазе у различите правце. Прва могућност је да заузму почасно место у музеју железнице. Ипак, то могу само ретки занимљиви примерци.
Друга, уобичајенија могућност је да се вагони и локомите раставе на делове. Они се претворе у брдо метала који се најчешће преда фабрикама. Тако стари вагони ослобађају место за нове.
Колико је времена потребно да се демонтира један вагон зависи од његовог типа: отворени вагон за један сат, а танкер или хладњача можда за два дана.
Међутим најчешће стари вагони завршавају у депоу, на такозваним „гробљима“.
За време Другог светског рата оваква гробља су добро чували. Очекивало се да ће у случају нуклеаног рата и нестанка струје, парне локомотиве бити једино превозно средство железнице.
Након 1991. национална стратегија се променила, али и данас Руске железнице настављају да сматрају гробља возова стратешким објектима и да чувају парне локомотиве.
На неким гробљима локомотиве добро одржавају и могу да их оспособе за вожњу у року од неколико дана. На другим гробљима парне локомотиве су на вечитом починку.
Има и таквих који напуштају гробља. Рецимо, мађарска Маваг парна локомотива из 1936. године је дуго била на гробљу у Пермском крају, али коначно постала понос једног уралског музеја.
Без обзира на то што су гробља возова затворене и добро чуване зове, лопови скидају са вагона слој за слојем.