Оружје руског/совјетског порекла је постало главно обележје војски социјалистичких земаља на истоку и југу Европе након Другог светског рата. После рата совјетско оружје се брзо проширило ван граница отаџбине и у року од неколико година појавиле су се бројне копије. Неке су земље у томе биле успешније од других.
Међу оружјем које се вероватно највише копирало био је легендарни аутомат Калашњикова АК-47. Због своје поузданости, практичности и отпорности ова је пушка убрзо постала јако популарна на готово свим континентима света. Робусни калашњиков се копирао од Кине до Румуније, а Југословени су крајем 1960-их одлучили да направе своју варијанту.
Wikipedia
Резултат развоја домаћих оружара
1964. године „Заставаоружје“ из Крагујевца је започела рад на калашњикову. Кроз три године се појавила аутоматска пушка калибра 7.62х39 мм под називом М67. Пушка је била произведена у две варијанте (с фиксним и склопивим кундаком). 1968. оружари у Застави су осмислили и бољу верзију домаћег „калашњикова“.
Две године касније, 1970, руководство југословенске војске је дало зелено светло за серијску производњу АП М70 (аутоматска пушка модела 1970). М70А, верзија са склопивим кундаком, постала је стандард југословенске војске. Та је одлука довела до тога да је М70 вероватно једина породица аутоматских пушака код које је произвођач направио неколико варијанти са склопивим и фиксним кундаком.
Пушка се након распада заједничке државе очувала у војскама свих бивших југословенских република као примарно аутоматско оружје пешадије готово све до данас. Чак је и словеначка војска, која је убрзо након уласка у НАТО у наоружање увела нову јуришну пушку белгијске производње, најавила да ће користити већ готово отписане пушке М70 због рестрикције војног буџета пре две године. Разлог је вероватно релативно скупа муниција белгијске пушке FN 2000.
Разлика је у детаљима
У чему је разлика између југословенске „млађе сестре“ легендарног АК-47 и његове модернизоване верзије АКМ? Обе пушке су на први поглед сличне, али југославенска варијанта има значајну визуалну разлику: три уместо два отвора за хлађење на предњем делу пушке.
Wikipedia
За разлику од АКМ и других верзија, М70 може да испали тромблонске мине. М70 брже испаљује метке, има нешто даљи домет и већу прецизност. М70АБ гађа циљеве на 500 метара уз брзину испаљеног зрна од 720 м/с.
Југословенска верзија, с друге стране, има и недостатак, којем се придаје различит степен важности. Цев није хромирана. М70 је због тога прецизнија али и осетљивија на корозију од совјетског оригинала и већине других копија. А рок трајања и беспрекоран рад М70 (као и код већине ватреног оружја) зависе од тога како се пушка одржава.
Из Крагујевца у свет
Југославенски „калашњиков“ је постао познат широм света - од Ирака до Мозамбика и Никарагве. Због малих, али не и безначајних модернизација, он је данас једна од најцењенијих верзија оригинала, чак и у Ираку, где се претворила и у снајперску пушку по имену Табук.
Wikipedia
Пушка се користила у многим сукобима. У рату у Југославији користиле су је све зараћене стране. У америчкој агресији на Ирак користиле су је ирачке снаге, а касније је пушка доспела и у руке терориста у Африци, у либијском и актуелном рату у Сирији.
Застава М70 је под називом О-PAP такође доступна и америчком цивилном тржишту и, судећи по оценама и анализама тамошњих љубитеља оружја, изузетно је популарну верзија аутомата калашњиков.
Wikipedia
Застава и данас производи модернизоване верзије аутомата М70, на неки начин пратећи пример руске војне индустрије, која стално надограђује и усавршава чувени оригинал. Ништа, дакле, не упућује на то да би принцип производње аутоматског оружја, који је осмислио Михаил Калашњиков давних 40-их година, могао ускоро да застари.